Jutros si radim čaj. Nakon kaj sam ga skuhao na stol mi kapne par kapi limunovog soka. Prvo mi je na pamet pala muka vezana uz čišćenje stola, no onda se sjetih da mnogi eko-manijaci limun koriste za čišćenje površina. Sjetio sam se emisije u kojoj sam prvi put čuo za taj koncept:
- Molim? Limun za čišćenje? Pa od tog se radi limunada. I čaj. I sladoled. Kolači?

No što ako je upravo obrnuto. Što ako je Bog limunu namjenio upravo obrnutu funkciju?

Bog: E, a ovo žuto će se zvat limun i služit će čišćenju.
Netko: A što ako ljudi to ipak pojedu?
Bog: Ko bi jeo sredstvo za čišćenje?

No Eva, zaboravna kakva već jest, zaboravila je informaciju prenijet svojim sinovima.
I tako ja danas sjedim u uredu i cijedim limun u čaj, a Bog me gleda odozgora i kaže - Neeee! Što to radiš?! To je za čišćenje!!! Sad mi još samo treba da netko iskopa krumpir i pojede ga. Nisam ga đabe zakopo!

Znate, razmišljao sam o preseljenju u Švedsku ili Norvešku, no postoji problem – tamo ti strada presudna evolucijska prednost koju je Bog dao muškarcima - pišanje gdje god poželiš! Sjetite se vremena kad je Bog djelio sposobnosti Muškarcu i Ženi. Sve je išlo glatko dok ne dođoše  do pameti:
- Sranje, ovo će biti teško! - reče Bog sebi, a zatim nastavi na glas - OK, slijedeća je pamet.
- To ću ja uzet! - reče Muškarac.
- Ne, ja to želim - kaže Žena.
- Ali ti si dobila ljepotu, mudrost, intelekt, seksualnu privlačnost i kuhanje. A ja sam dobio sport, lov, vožnju, ćelavost i dlakavo tijelo. Nije OK da ti sad dobiješ i pamet.
I vidje Bog da to neće biti lako riješiti te je pozvao Ženu na stranu.
- Zašto nećeš pustiti Muškarcu da dobije pamet?
- To je previše važno. Želim biti pametna - odgovori Žena.
- U redu, razumijem. Ali je jednako važno i da Muškarac ima pamet. On je lovac. Nećeš preživjeti sa sporim lovcem:

"Žena i Muškarac u lovu:
- Ja sam gladna - reče Žena.
- I ja sam - odgovori Muškarac.
- Možda možemo pokušati ubiti Životinju. - reče Žena.
- Kako ćemo to učiniti? - upita Muškarac.
- Pa, ti si lovac. Pokušaj ga ubiti stijenom  - nastavi Žena.
- Hmm, odlična ideja - reče Muškarac, zgrabi kamen veličine pola šake i baci ga na Životinju.
- Bojim se da nisi uspio. Brijem da je potrebno nešto veće za ubiti slona. I brijem da je sad ljut i da trebamo bježati. Ali kuda? Lijevo ili desno? - upita Žena.
- Ne znam. Ček da razmislim ... "

- Vidiš. On mora brzo misliti. Muškarac treba pamet - reče Bog.
- Može, ali uz dva uvjeta - odgovori Žena.
- Koja uvjeta?
- Žena uvijek mora biti u stanju nadmudriti Muškarca - rekla je Žena.
- Sranje. Ali to je nova vještinu.  Morat ću ukloniti staru vještinu.
- Može, ukloni štedljivost. Kom to treba?! – odgovori Žena.
- Muškarac će me ubiti.
- Ne brini, samo zamijeni vještine i daj mu pamet na kraju. Dok shvati što se dogodilo, sve će biti gotovo.
- Vidim tvoje vještine već rade - rekao je Bog i nastavio - A koji je drugi uvjet?
- Želim da Muškarac bude brzoplet.
- Zašto dovraga to želiš?
- Moj vještine će raditi puno lakše ako on bude brzoplet.
- Uff, OK, vidjet ćemo što Muškarac kaže o tome - kaže Bog.
- Ne brini, samo mu daj te vještine i meni moje i sve će biti u redu.
Bog zamjeni Ženi vještine i okrene se Muškarcu – Ti ćeš dobiti pamet - govoreći to Bog je Muškaracu dao pamet i brzopletost - i zajedno s tim dobit ćeš i brzopletost.
- Sjajno! - kaže Muškarac i nastavi - Čekaj, što? Zašto brzopletost?
- Ne brini, ljubavi! Vjeruj mi. Sve će biti u redu - kaže Žena.
- U redu, valjda. Ako ti tako kažeš! - odgovori Muškarac.
Bog pogleda popis i vidi da postoje još dvije vještine - Pišanje-gdje-god-poželiš i Rađanje djeteta u kombinaciji s Visokim pragom boli.
- Ne da mi se opet kroz to sranje. Oboje će htjeti rađanje - reče Bog u sebi - Čekaj, možda mogu koristiti neke od vještina koje sam već dao.
- U redu, preostale su dvije velike vještine. Prva je Pišanje-gdje-god-poželiš ... - Bog nije ni završio rečenicu, a Muškarac ga je prekinuo:
- Ja, ja, ja. Želim to! - reče Muškarac.
- U redu, ti dobivaš to - reče Bog i okrene se Ženi – A ti ćeš dobiti Rađanje djeteta u kombinaciji s Visokim pragom boli.
- A ja bi to - reče Muškarac razočaran što je bio brzoplet.
-Haha, jesam te! - rečr Žena smijući se, a zatim je promijenila izraz lica- Hmm, što će mi visok prag boli?

U svakom slučaju, sada se možemo vratiti na početak priče i mom neodlasku u Švedsku / Norvešku. Otišao sam tamo - bilo je prokleto hladno! Išli smo van i na putu kući mi se pripišalo. Otvorio sam šlic u blizini jednog stabla, a moja se kita od hladnoće usukala  k'o kornjača kad uvuče glavu. Pokušao sam ga dozvati s nekoliko poljubaca. Čak sam mu ponudio mito – utrnulu ruku, ali bez uspjeha.
- Ne izlazim! Hladno je – odgovori Kita.
- Daj, buraz. Trebam te! - Pokušao sam ponovno.
- To si mi jučer rekao tri puta. Lažove!
- Stani! Nije ono što misliš!
U tom sam trenutku odustao i odlučio primjeniti silu. Također sam odlučio otići na neko toplije mjesto. Recimo u  Australiju! Australija zvuči dobro ...

Upravo sam na telki vidil reklamu za Chilly gel. Radi se o gelu za intimnu njegu žena i vjerojatno ne bih uopće uočio tu reklamu da nema završne rečenice:

- U mojoj intimi je chilly!

Zastao sam i na prvu pomislio:

- Jel to ona nama upravo rekla kaj čuva u pici? "Pimpeki nisu dosta. Želim nešto što me će intenzivnije uzbuditi. Nešto što će u meni potaknuti vatru!"

Da, feferon je onda dosita logično riješenje. Nemam ništa protiv toga ak ženska hoće bit pokretna špajza. Može unutra držat paprike i krastavce sve dok se ne ukisele, al zašto ja to moram znati?!

 

Naravno da postoji i drugo objašnjenje, a to je da se izraz prevede kao hladno. Tada nam je lice s ekrana reklo:

- U mojoj intimi je hladno!

- Kaj, nema seksa il imaš problema s krvotokom? Nisam stručnjak, al mogu pogledat...

Svaki proizvod ima rok trajanja. Svatko od nas je bar jednom u životu zgrabio neki proizvod zbog kojeg je zastao:

- Jogurt, rok trajanja – prekjučer! Hmmm?!

I u većini slučajeva odmahnemo rukom pa čak i onda kad je to suludo:

- Milka, rok trajanja – Dec-2008! Hmmm?! Baš me zanima što dvije i pol godine naprave od čokse!

No postoje i oni proizvodi za koje ne znam što učiniti kada im istekne rok trajanja. Jedan takav proizvod je otrov za žohare. Kaj se desi kad mu istekne rok trajanja? Prestane ubijat žohare? Kaj će mi po kući bauljat žohar i brijat:

- I see colors, man!

Bilo bi zanimljivo kad bi postojao način mjerenja stvarnog roka trajanja nakon kojeg proizvod stvarno više nije za uporabu. Vjerojatno bi mi se onda desila neka nevolja na veceju. Otvorio bih vrata i doviknuo dragoj:

- Draga, daj odi do dućana i kupi novu rolu klozet papira. Ovom je isteko rok.
- Kak to misliš isteko rok?
- Ne briše više. Gle, kad prođem rukom. Gle vidiš drek na prstu. A na papiru niš! Nadam se sam da i sapunu nije isteko rok...

Prema najavama Apple će u iPhoneu korisnicima dati mogućnost govornog upravljanja mobitelom. Citiram tekst iz Forbesovog teksta:

“If I ask my iPhone to ‘call Dad’ it might ask me whether it should dial his home phone or his mobile. It is also able to perform Web based search functions such as ‘book a table for two at 9:00 tonight’ or ‘send a taxi to my house’.“

Već vidim svoju staru:
- Ajde da vidimo ovo novo čudo od mobitela. – odključava mobitel, prislanja ga ustima i kreće – Zovi, Đuru!
Na mobitelu se pojavljuje upozorenje “Unkown command!“
- Alo, zovi Đuru! – dok gleda u mobitel, pruža ga prema meni – daj ti to.
- Mama, ne ide ti to tako. Moraš na engleskom. Call Đuro! – odvalim ja šeretski, a mobitel mi uzvrati još jednim upozorenjem “Unkown contact!“.
- Ovo sranje ne prepoznaje naše znakove.
I tako će svi Đure u državi uskoro postati Jewro. A vijest dana u svijetu će postati neki naš vrli premijer ili predsjednik koji će u nekoj dalekoj zemlji lobirati za Jewru Jackovicha.

Neki dan sam s dragom bio u DMu. Ne znam zašto se uopće trudim i izrađujem popis stvari koje kupujemo, kad ona ionak zastane kod svake police:
- Ne znam, mislim da bi trebala kupit ovu boju za kosu – kaže ona.
- Kaj nisi kupila prošli tjedan? - pitam s čuđenjem.
- Ma jesam, al ono je bila platinasto biserna, a ovo je nordijsko plava – odgovara.
- Aaa, pla.. Š... Ok. - prekidam i svaku mogućnost objašnjavanja, jer ja vidim blondu boju i blondu boju. Muškarci jednostavno razlikuju osnovnih 16 boja. Šampanjac i dinja su prehrambeni proizvodi, a ne boje.
Nastavljamo dalje. Ona svako malo zastane, nešto odbrusi sebi u bradu i ubaci u kolica.
- Mogli bi ovo uzet – progovori ovaj put jasnije tako da sam doista mogao razumijeti.
- Koje? - upitah dok sam se okretao prema njoj. U ruci je držala Durexov Prsten – Kaj će nam to? - upitao sam.
- Pa ne znam moglo bi bit zanimljivo – odgovori ona kroz onaj zločesti osmijeh.
- Ajde uzmi. Uzmi i paket kondoma – kako sam to rekao, okrenuo sam se i nastavio dalje svojim putem, a ona je nastavila prebirati po policama i bacati nepotrebne stvari u kolica. Nakon nekog vremena sam poludio, zgrabio kolica i odjurio do kase na kojoj je, kao i uvijek, ogroman red. Draga je uspjela ugrabit još dvije stvari. Dok sam stajao u redu šutke sam promatrao neku klinku koja bila u redu do mene. Imala je nekih 5 godina, a na sebi je nosila haljinicu od 20 kuna kakvu sam neki dan vidio na placu. Nešto joj je privuklo pažnju u mojim kolicima. Prišla je i upitala – Kaj vam je ovo? - prstom pokazujući na kondome.
Odgovorio sam pomalo zbunjen njenim pitanjem, al bez puno ustručavanja – Kondomi.
- A čemu oni služe? - nastavila je.
- Prevenciji ovakvih pitanja – dgovorio sam. U istom trenutku njena je mater skužila da mala davi ekipu pa ju je zgrabila za ruku i vratila u red. Mala je i dalje šutke promatrala kutiju kondoma.

Kad smo došli kući shvatio sam da smo zaboravili klozet papir. Naravno to je imalo utjecaja na moje živce, a poslije će imat i na moju guzicu:
- Odlično, kupili smo jebenu boju za kosu, al nemam s čim guzicu obrisat. Možda bi ju trebo pofarbat. Imat ću zasrani nordijsko plavi šupak.
Nakon pola sata sam se smirio. Našla je negdje još pol role papira i obećala da će sutra kupit cijeli paket. Večer je polako prolazila. Gledali smo televiziju i meni je došlo da se malo pomazimo. Nakon jedno 10ak minuta pokušala je prekinuti akciju -  Meni se večeras ne seksa.
- Kak to misliš? - upitao sam kao da nikad nisam čuo ovu priču.
- Pa ne znam. Sva sam nekak otekla i umorna sam. Gle i udebljala sam se – rekavši to zgrabila se za ono malo sala što ima na trbuhu.
- Pa kakve to ima veze? Ko da moj pimpek to vidi? Zadnji put kad sam provjeravo bio je slijep.
- Kak znaš? - upitala je.
- Maho sam mu i nije primjetio.
- A ne znam. Nisam baš za – nastavila je ona uporno.
- Mogli bi probat Prsten – iako mi se to nije dalo, bila je to posljednja šansa da ju pokušam privoliti.
- Hmm – odgovorila je zainteresirano.
Pet minuta kasnije, oboje goli, meni dignut. Navlačim Prsten i uključujem. Počinjem se tresti.
- Kaj ti je? Si dobro? - upita.
- Ma tolki mi je da se ja cijeli tresem, a pimpek miruje – odgovorih kroz smijeh.
- Budalo!
Uglavnom skinuli smo ovo sranje kroz 32 sekunde.  Od nje mi pimpek ide Bzzz, a pimpek ne treba ić Bzzz. On treba šutit i bit slijep. Možda i još nekaj treće. Ak se sjetim javim vam.

Već neko vrijeme razmišljam pročešljati svoj blog i pronaći zanimljive priče/linije, obraditi ih te otići u neki stand up klub i oprobati se u stand upu. Al što više razmišljam shvaćam da to nije za mene. Takav nastup je poput pozivanja ženske na dejt. Puno tišine,  ja stojim i blejim u nju i suzdržavam se da joj ne kažem „Poševio bi te!“, a ona s druge strane očekuje frajera koji će ju oborit s nogu. I sad takav osjećaj samo puta 100, jer cijeli klub očekuje nešto zabavno što će ih oborit s nogu, a ja samo stojim i blejim. Uz to udebljo sam se i totalno izašo iz forme (ak se ono u čem sam bio uopće može nazvat formom. Telka mi je cijelo vrijeme na Z1 jer se bojim da bi napor uslijed promijene programa mogao uzrokovat srčani udar). Uglavnom, i za taj nastup bi se trebao malo dotjerat, smršavit, jer treba taj napor izdržat. A u teretani se uvijek nađe neka mala koju nemreš ne gledat. Ja se sjednem na onu spravu gdje neku štangu potežem odozgo prema dole. Onaj napumpani drkoš koji mi izigrava trenera mi preporuči težinu:
- Mogli bi krenut s 40 kila.
- Kak da ne?! Daj ti meni radije 40 deka. Gle, nisam došo ovdje vježbat. Sajla je dovoljno teška.
Uglavnom sjedim ja tam i gledam tu malu kak nateže sprave i razmišljam si kak joj prić. Mislim neću joj prić, jer sam zauzet, al teoretski, kad ne bih bio, kojim bi joj uletom prišao. Ima tak dobru guzicu i najradije bi joj uletil s:
- Ico, koja prda!
Al nemreš. Ne znam dal komplimenti više uopće pale. Uglavnom dok ja tam u sebi razmišljam, zaboravio sam da su mi oči na autopilotu s naredbom da prate onu malu. Buljim, a ona je to skužila. Prilazi i obraća mi se:
- Jel sve u redu?
Fuck! Kaj sad? Mozak ulazi u panično stanje i ja ko iz topa ispalim:
- Poševio bi te!
Zbunio sam ju. Ovo nije očekivala, a nisam ni ja pa se pokušavam izvuči:
- Nisam tako mislio. Ne bih ja nikad, mislim bih, al ne bih. Ponekad jednostavno izvalim bez razmišljanja.
Zakolutala je očima i otišla nazad do svoje sprave, a ja sam ju pratio pokušavajući se ispričati – Ma sorry kaj sam se zagledao. Vidio sam da imaš dobru guzicu i zamislio sam se pa su mi misli odlutale i počeo sam razmišljat o drugim stvarima, a oči su te nastavile pratiti. Al ne brini neću više. Nisam jedan od onih kaj bulje tu u ženske i onda ih prate doma i onda....
I onda sam stao. Jedva sam prekinuo svoj mozak u opisivanju tipičnog profila serijskog ubojice. Okrenuo sam se i krenuo nazad ka svojoj spravi, no u tom me spriječila ona:
- Ma nije bed. Svakom se desi – rekla je ovo kroz osmijeh pa mi je laknulo. Ipak nisam ispao ko totalni luđak. Nastavila je – Hvala na komplimentu.
- Komplimentu? – upitao sam.
- Za guzu.
- Ahaa, da izvrsna je. I noge isto. Najradije bi ih odrezo i odnio doma.
U tom se trenutku njeno čelo naboralo a na licu se pojavio natpis – What a weirdo?!
- Ne, nisam tak mislio. Nisam jedan od onih koji kradu dijelove tijela.
Dok sam ja nastavljao sa svojim objašnjenjem ona se okrenula svojoj spravi i počela vježbom jasno mi dajući do znanja da nisam više poželjan – Samo sam htio reć da tak dobro izgledaju da... Mah, sranje.
I kak da se ja sad pojavim pred masom koja očekuje obaranje s nogu. Osim možda da autom uletim u klub...

 

Kažu da se osveta servira hladna, što bi u prijevodu značilo da treba pustiti da emotivna bura prođe i onda hladne glave, promišljeno, napakostiti osobi kojoj se osvećujemo, jer ćemo tako lakše pogoditi tamo gdje najviše boli. A to je ono što želimo. Želimo da osoba, koja nas je povrijedila, pati. Bar to želimo mi, nezreli. Vi odrasle i zrele osobe se ne spuštate na taj nivo. Mi nezreli uživamo u tome. Uvijek se sjetim onog vica (valjda je vic, ak ne, klinci svaka čast) o klincima kojima je susjed bušio loptu, a ovi su zauzvrat otišli u grad, unajmili HIV-pozitivnu prostitutku i platili joj da spava sa susjedom. Nakon toga su stali pred njegovu kuću  i zadovoljno rekli:
- Da nam je sad vidjet, ko će nama lopte bušit?!

A onda tu je realnost. Murdoch na ispitivanju i dođe frajer i pošprica ga pjenom za brijanje. Da ponovim, pjenom za brijanje!? Ne katranom i perjem, kiselinom ili kravljom balegom. Pjenom za brijanje. Prvo sam mislio da se radi o nekom od prisluškivanih osoba koja je jednostavno, baš poput mene, nezrela i razigrana, i koja se umjesto unajmljivanja prostitutke, odlučila na akutno izbacivanje gnjeva. Ali ne, jednostavno se radi o idiotu, koji je želio trenutak pažnje i mogućnost da iskaže svoje nezadovoljstvo. Ček ova rečenica je pogrešna jer pjenom za brijanje nemreš izrazit nezadovolsjstvo (tak piše na uputama). Da pokušam opet. Ali ne, jednostavno se radi o idiotu. Sad je bolje

Sagledavajući ovu temu ne mogu se oteti dojmu da je prva rečenica ovog teksta u krivu. Želja za osvetom je duboko ukorijenjena u ljudske emocije i bilo bi loše kad bi se svi duboko promišljeno, hladne glave, osvećivali jedni drugima. Odnosno bilo bi loše svima osim HIV-pozitivnim prostitukama. One bi imale posla prek glave.

P.S. ak se nekom ne sviđa tekst, nek zastane prije neg napiše neku kritiku, jer bi mu, u suprotnom, na vrata mogla pokucati prijateljica noći...

Odlučio sam otić u poslovne vode te sam u tu svrhu osmislio izvrsno ime za svoj proizvod - Smart. To je odlično ime, onak pametno i upotrebljivo. Kao i svaki poduzetnik rešijo ja da postavim to na web. Prvo sam htijo www.smart.hr, no to je zauzeto. Uzela ga neka udruga za razvoj civilnog društva. I tako meni ostalo da probam neku drugu domenu pa pogledo ja smart.com. Ispalo da je tu domenu uzela mečka za ona svoja mala kola. Ne budi lijen poslo ja njima mail. Nikad ne znaš. Možda se odluče na prodaju:

 

Dear Madam/Sir/Daimler employee,

 

I don't even know if Smart is a company or just a car, but I like the name Smart and that is actually my problem. With few friends of mine I am planning to start a company and a webpage called Smart. Now this would be a local company in Croatia, so, naturally, we wanted smart.hr domain. But this domain is already taken by some Association for Civil Society Development. We asked them to sell us the domain, but they refused. Every normal person would now decide to give up the name and try to find another one, but that's not me. I decided to try and ask you to sell us your domain.

I gave it a little thinking and I figured out that you are using the name Smart for 13 years. And you know what? It's great time for a change. I don't want to recommend you any new name, but lets imagine you change the name of the car to Clever. You don't have to change your marketing concept as words smart and clever are synonyms. Also word Clever would fit the sign on the car much more then Smart does. And the word clever is more powerful than word smart.

At this moment I am sure of one of two things. You either stopped reading this letter way ago or you are actually thinking about my idea. If you are still reading we have to discuss the money. As I said in the beginning, we are starting the business, meaning we don't have much money. Therefore we can offer you 200 US$, but we promise if business doesn't go as planned and we decide to sell the domain, you can get it back for 200 US$. Also we can promise you that if our business will work, we will buy a Clever to every our employee.

I hope you will not just throw my mail to Trash and would appreciate an answer.

 

Kind regards,

Mirko Zulj

Neki dan sam gledo neku emisiju o dešifriranju starih jezika i kak su dekodirali hjeroglife i slične pizdarije. I shvatio sam da lažu. Kaj oni znaju o starim jezicima? Evo uzmimo da netko ide dešifrirat rvacki kroz 2000 godina i da predsobom ima zapise iz raznih razdoblja unazad 20 godina i da recimo pokušava otkriti značenje glagola brijati i sve njegove izvedenice.

Kad sam se rodijo brijanje je označavalo uklanjanje dlačica s tijela korištenjem oštrog predmeta. Također je moglo značiti i krvavo uklanjanje dlačica s tijela korištenjem nešto manje oštrog predmeta. Početkom 90-ih brijanje je označavalo usmeno sjedinjenje muškarca i žene, aka french kiss. A danas taj izraz najčešće čujem kao oznaku nečijeg skretanja sa očekivanog misaonog i intelektualnog puta u vidu rečenice – Kaj si ti zabrijo?

I sad kak bu to itko dešifriro? Kak je krenulo za 10 godina to će označavati način miješanja boja prilikom ličilačkih radova ili troprsto upravljanje aplikacijama na novom iPhoneu 17. A neću ni pričat o rečenicama sinonimima koje isto znače a zvuče potpuno različito, poput:

- Napijo sam se Žuje!

i

- Dobio sam užasnu sraćku...

Opet me probudio telefon. Zove bivša da pokupim malog iz vrtića danas u pol 5 i da prespava kod mene jer ona ide na put. Pristajem. Ionako nemam kaj pametno za radit. Odložio sam telefon pored kreveta i stavio ruku pod glavu. Drugom sam čohao jaja. Omiljeni jutarnji sport prekinuo je novi poziv. Onaj Mario, molimo me da pomaknemo sastanak na danas u tri. Rekao sam mu da moram u pol 5 po malog, no rekao je da nam je dovoljno sat vremena. Obzirom da je podne pozvao sam se kod stare na ručak, a poslije njega zaputio do Sheratona. Tamo me dočekao visoki crni podeblji 40-ogodišnjak u sivom odijelu.
-Dobar dan. Mirko? – upitao je, a ja sam potvrdno kimnuo glavom. Pružio mi je ruku i nastavio – Ja sam Mario. Evo možemo tamo sjesti.
Otišli smo do stola i naručili piće. U međuvremenu smo časkali o gužvi u prometu i ljepom vremenu. A tada je krenuo na stvar:
- Najbolje bi bilo da pređem na stvar. Mi smo prije dvije godine pokušali preuzeti jednu tvrtku koja surađuje s vama, međutim nismo mogli administrirati vaš sistem jer ste ga promijenili unatoč standardima.
- Pa da. Recimo da imam svojih načina kako zadržati stranke – odgovorio sam kroz odglumljeni smijeh, no on je nastavio ne obazirući se na moj komentar:
- U ove dvije godine javile su nam se i neke druge tvrtke te smo uspijeli okupiti 15-ak kompanija s kojima surađujete – iz đepa je izvukao komad papira na kojem je bio spisak kompanija i pružio mi ga - Obzirom da se radi o većoj skupini kompanija odlučili smo im dati popust i oni su odlučili postati naše stranke.
On je i dalje pričao, a meni je sve nekako postalo mutno. Naručeni viski strusio sam u dijeliću sekunde dok sam drugom rukom držao popis. Na popisu su se nalazile sve moje mušterije. Dok sam ja dolazio k sebi Mario je objašnjavao zašto me uopće pozvao na sastanak. Da skratim, želi me zaposliti jer će moje prisustvo ubrzati i olakšati prelazak na novi sustav:
- Nudimo vam 13.000 neto plaću, mobitel i laptop – ustao se i pružio mi ruku i nastavio – hoćemo li sklopiti posao?
Bio sam neodlučan, no iskreno nisam imao izlaza. Druga opcija mi je biti nezaposlen. Pružio sam mu ruku, a on mi je uvalio vizitku i poručio da sutra ujutro oko 10 dođem na upoznavanje. Krenuo sam kući. Sav izvan sebe nisam ni znao kuda vozim. Počeo je zvoniti mobitel. Uzeo sam ga u ruku i vidio da me zove bivša. Iste sekunde sam pogledao na sat i vidio da je 5 i 15. Fuck, nisam otišao po malog u vrtić. Zaustavio sam se na autobusnoj stanici, jer me čekalo „pranje“.
- Di si ti? Sad su me zvali iz Vrtića i pitali zašto nitko nije došao po dijete? – urlala je s druge strane bivša.
- Sorry, upao sam u neke probleme
- Ma dat ću ti ja probleme. Idiote nesposobni. Nisi ni po vlastitog sina u stanju otić. – nastavila je paljbu.
- Ostao sam bez posla – odgovorio sam kratko.
- Ostao bez posla? – upitala je u čudu – ali ti ne možeš ostati bez posla! Ti radiš za sebe.
- E pa upravo sam bio na sastanku s čovjekom koji mi je rekao da preuzima sve moje firme.
- I što ćeš sad?
- A ponudio mi je da radim za njega i ja sam pristao. Sutra u 10 moram biti u firmi.
- OK. Sad odjuri u vrtić po malog i sutra ga vodiš u vrtić.
Prekinuli smo razgovor i ja sam se spremao krenuti kad mi je netko zakucao na prozor. Murja. Spuštam prozor.
- Jel ovo autobus? – upita murjak.
- Vi ste novi u prometu? – uzvratio sam sarkastično.
- Molim? – upita začuđeno murjak.
- Ne nije autobus – uzvratio sam, a on je počeo držati prodiku o tome da stojim na autobusnoj stanici i da se to ne smije. Odlučio sam se slizati s njegovim egom kako bi ovo prošlo što bezbolnije i jeftinije te sam se apsolutno složio s njim i pogrdio samog sebe. Pustio me uz upozorenje. Brzinom munje doletio sam u vrtić. Mali je bio zadnji. Žena koja je bila s njim samo me mrko gledala, no na kraju je dobacila:
- Rekla je teta Ružica koja ga čuva da mali opet grize drugu djecu. Rekla je da je ovo treće i posljednje upozorenje i da ako ne nađemo riješenje morat će izbacit malog iz vrtića.
Još i to. Dok sam ga oblačio pitao sam ga zakaj grize drugu djecu. Šutio je. Nisam ni očekivao da će odgovoriti. Kao da za to postoji neko logično objašnjenje. Otišli smo doma. Neko vrijeme smo se igrali po kući, a onda je došlo vrijeme za kupanje i spavanje. Uskoro se vratila i Ivona. Bila je na piću. Pronašla je posao pa je išla tražiti stan. Našla je jedan dve ulice dalje. Za slavlje je donijela bocu Malbecqa. Moja najdraža sorta. Ukratko smo si prepričali zbivanja tog dana, popili bocu i otišli na spavanje. Sutra počinje novi dan...

Kakav je to zvuk? Spavam, a u qrac. Neko pištanje mi ne da mira. Polako odižem glavu. Prvo što vidim je Tanjina glava. Ova zvonjava zvuči kao mobitel. Trkam Tanju uz jedva razborito:
- Heee, zhvoni ti mob!
- Aaaa? – odgovori dižući glavu. Zasljepljujuća svijetlost koja je u sobu ulazila kroz visoke prozore natjerala ju je da odmah zatvori oči. Zatvorenih očiju diže se iz kreveta. Gola je. Nisam ni skužio da ima tako dobro dupe. Škiljajući kopala je po torbici i javila se:
- Halo? – upitala je. S druge strane čuo se muški glas. A ona je samo kratko odgovarala – Da, nije mi se upalila budilica. Ne znam gdje je. Sad ću vidjet. U redu. Da. Da. Ajd javim se.
Spustila je slušalicu i nastavila – K vragu! Pola 10 je. Šef je zvao... – u tom je trenutku prošla pored ogledala u hodniku i vidjevši se golom kratko prozborila s negodovanjem – Ajme! Što ti uopće još radiš ovdje?
Rekavši to uskočila je u kupaonu i uputila me da odem u svoju sobu. Dogovorili smo se da se nađemo za 15 minuta na doručku. U 9 smo trebali biti u uredu. Tamo nas ekipa čeka.
Nakon tuširanja, još mamuran, spustio sam se na doručak. Ona je već čekala i trpala neke mussle sa sojinim mlijekom u sebe. Ja sam uzeo pečena jaja i slaninu s tostom i jogurtom. Pijanstvo zahtjeva težu hranu. Sjeo sam preko puta nje. Bila je nezainteresirana. Brzo je žvakala i izbjegavala je moj pogled. Vidio sam to već toliko puta. Grižnja savijest joj ne da mira.
- Zašto si morao spavati sa mnom? – upitala je.
- Nisam, ja sam.... – pokušao sam naći neki odgovor, al iskreno nije mi se dalo.
- Ti znaš da imam dečka kojeg volim. Prvo si me napio u avionu pa u restoranu, a onda smo morali ispraznit moj frižider u sobi. – nastavila je.
Joj, to sam skroz zaboravio. Još sam si mislio kak me tak boli glava od jedne boce vina. No sad sam imao važnijih briga. Predamnom je Tanja prolazila krizu savijesti. Postoje tri izlaza iz ove situacije:

a)      krivi nju – ovo ne dolazi u obzir. To bi samo pogoršalo stvar i vjerojatno bih završio sa slomljenom bocom u grlu.

b)      Krivi sebe – Ok, zgodan sam i neodoljiv (btw. Ovo svaki muškarac misli za sebe), al opet riskiram da dobijem razbijenu bocu u grlo. Obzirom da Tanja trenutno opasno balansira na granici između normalne osobe i Psycha, mislim da je najsigurnije ići s trećom opcijom:

c)      Krivi alkohol!

- Nisam znao šta radim. Napio sam se – odgovorio sam.
- Kao da je to izgovor? – odgovorila je dajući mi do znanja da ovo neće biti dovoljno. Bilo je vrijeme za podijelu odgovornosti – Pa nisi se ni ti nešto bolje kontrolirala.
Oštro me pogledala pa sam samo nastavio – Gle, ljudi kad se napiju često rade stvari instinktivno. Podsvijest preuzme kormilo. Ti si zgodna žena i priznajem kriv sam, al ko bi ti odolio?!
Skoro joj je pobijegao osmijeh, al je brzo pogledom odlutala na hranu – Al zašto sam ja popustila?
Sad sam bio u napasti da počnem pričat o svojoj ljepoti, al još nije bilo vrijeme za šale.
- Što mi je došlo? Ja mrzim frajere poput tebe, koji samo skaču od žene do žene. Od kreveta do kreveta. Trebala sam ti zabit slomljenu bocu u grlo, a ne spavat s tobom.
Ipak je psycho. Morat ću s njom na finjaka – Možda si duboko u sebi ipak dobra osoba koja drugima ne zabija bocu u grlo?
Zašutila je. Nakon doručka sjeli smo u auto i otišli do ureda. Ona je vozila. Dok sam slagao sistem zazvonio je mobitel. Nepoznati broj:
- Dobar dan ovdje Mario Šimić iz Aj’Ti Konzalta, jesam dobio gospodina Mirka? – upitao je nepoznati muški glas s druge strane.
- Da, izvolite – odgovorio sam kratko.
- Prijeći ću odmah na stvar. Željeli bismo vam ponuditi suradnju pa ne znam kad bi vam odgovaralo da se nađemo na kratkom sastanku.
- Pa, ja sam trenutno u Rimu. Vraćam se preksutra. Mogli bi se naći u petak. Jel vam to odgovara? – upitao sam.
- Može oko 12? Sheraton?
- Može! – odgovorio sam. Nakon kratkog pozdrava prekinuli smo razgovor. Ovo me malo oraspoložilo. Ostatak dana proveo sam radeći. Tanju nisam ni vidio. Večerao sam sam, nakon čega sam se prošetao gradom. Lijep grad, al ima previše talijana. Drugo jutro na doručku, sam pokušao uspostaviti kontakt s Tanjom, no odgovarala je kurtoazno-kratko. Na vrijeme sam završio s poslom oko servera. Možemo se vratiti za Zagreb. Tanja je i dalje nekomunikativna. Tijekom leta me jednom instinktivno zgrabila za ruku kada se avion zatresao. Pogledao sam prvo ruku pa nju. Čim je spazila da ju gledam i shvatila što je napravila, naglo je povukla ruku k sebi. I dalje me mrzi, nema pomoći. Kad smo sletili u Zagreb preuzeli smo torbe. Prije prolaska kroz carinu dobacio sam joj:
- Znaš, ti bi mogla bit dobra osoba, kad bi htjela!
- Svinjo! – odgovorila je brzo i kratko te ubrzala korak. Dočekao ju je dečko kojem se bacila oko vrata. Neki ćelavi dilkan. Zastao sam i gledao je kako odlazi. Morao sam baciti još jedan pogled na tu predivnu guzu. Platio sam parking i otišao do auta. Dok sam hodao, upalio sam pljugu i pogledao mobitel. Čekala me poruka od Vanje, večeras je tulum kod neke male iz kvarta. Stigla je i slijedeća poruka od Maje – "Se nađemo veceras?". Ipak idem na tulum. Dosta mi je sranja sa ženama ovih dana.  Idem se doma samo presvuč i pojest nešto. U vožnji sam nazvo Vanju:
- E, bok! Evo stigo sam
- Kak je bilo? – upitao je.
- Ludo i nezaboravno, al zovem te za ovaj tulum večeras. Di je to?
- Ma tu u kvartu kod jedne male. Bum te ja pokupil oko desetke
Došao sam doma. U stanu je gorilo svijetlo. Otvorio sam vrata i ušao. Stan je čudno mirisao.  Netko je upravo završavao s tuširanjem u kupaonici. Uletio sam u kupaonicu bez puno razmišljanja. Dočekao me pogled na Ivonu, kao od majke rođene.
- Ah, ti si stigao! - odgovorila je kratko i pokrila se ručnikom.
- Ah, ti si obrijana! - odgovorio sam bez razmišljanja i još pod dojmom onog što sam vidio, no brzo sam se ispravio - Da, stigao sam!
- Ajde izađi van. U kuhinji imaš večeru.
Iako nisam još želio izaći, izgurala me.van. U kuhinji sam našao neki rižoto s gljivama. Na brzinu sam ga utrpao u sebe. Bio je izvrstan. Presvukao sam se i izašao van. Pred zgradom me dočekao Vanja. Na putu do tuluma sam mu na brzinu prepričao svoje dogodovštine iz Rima. Na tulumu je bilo dobro, no zanimljivo je bilo tek kad je stigao Gurrka. Gurrka je moj smrtni neprijatelj. Mrzimo se još od malena. Nema nekog očiglednog razloga, jednostavno je suparništvo krenulo samo od sebe još u osnovnjaku - ja sam dobio 5 iz matike i on je moro dobit 5 iz matike. Njemu je mama kupila Komodorac i meni je mama morala kupit komodorac. Meni je ispo zub i on si ga je moro izvadit. Problem je što je njegov bio trajni. Uglavnom tad sam mu rekao da je glup i pala je prva šora, prva šora taj tjedan u trećem razredu osnovne. Zbog njega su me htjeli prebacit u drugu školu.
- Ej Mirac - pozdravio je glumeći uljudnost.
- Ej Gurrka - odgovorio sam jednako i pogledom otpratio njegov odlazak na drugi kraj tuluma.
- Ja ne razumijem, kaj je to s vama dvojicom? - upita Vanja.
- To nitko ne razumije - odgovorih.
- Baš me zanima oko čeg ćete se danas natjecat.
- Ma oko ničeg. Umoran sam od puta, a i ne moramo se baš svaki put natjecat. - odgovorih nezainteresirano.
- Aha, kao onaj put kad si tak isto prič’o pa je večer završila vašim natjecanjem u žderanju neočišćenih pistacia.
- Jao nemoj me ni podsječati. Tri dana mi je školjka odzvanjala od tih ljuski dok sam kenjo.
- Il ono kad ste... - dok je Vanja započinjao rečenicu  u sobu je ušla mala s crvenom frčkavom kosom i crvenim minjakom - Mislim da je stigao predmet našeg natjecanja.
Mala se odmah uputila prema stolu s cugom. I Gurrka i ja smo jedno oko imali na maloj, a drugo na konkurentu. Primijetio je da sam se uspravio, što je značilo da se spreman krenuti i odmah je navalio. Ovdje nisam imao šanse jer je on stajao odmah do stola s cugom pa nisam niti krenuo.
- Izgleda da je ulovio prednost?! - reče Vanja.
- Možda. Prije par tjedana mi je preuzeo jednu malu svojom pričom o trzalici. Ne mrem dozvolit da i večeras uspije.
- Kaj žene to još puše? (btw. priča o trzalici je klasična priča o zavođenju - na sebe staviš nešto lako primjetljivo, cura koja to primjeti je (pod)svjesno zainteresirana, a onda imate i zajedničku temu o kojoj možete pričat).
- Ej, curke - uleti Slatki.
- Ej, Slatki! Kaj ima?- upitah ga.
- A niš. Brijem počet pisat knjige- odgovori Slatki. On je tak mutav, a još k tome i lijen. Cijelo vrijeme brije na neke poslove koji će mu donijeti milijune i da može što prije u penziju.
- Kakve knjige? - upita Vanja.
- Knjige prema filmovima. Skužio sam da ,ekipa il čita knjige il gleda filmove. Sam trebam nać neki dobar film i napisat knjigu po njemu i to je to. Evo sad je hit ovaj neki filmo o Harry Potteru. Napišem knjigu o tome i obogatim se.
- Harry Potter je film snimljen prema knjizi! - odgovori Vanja.
- A u qrac. Već me netko pretekao!
- E al znaš šta bi mogao, uzet film i koristit softver koji prepoznaje govor da ti izvuče tekst i prema tome  tekstu napisat knjigu. I to si nazovi Umjetnost Pokvarenog Telefona, jer ti softveri qrca ne valjaju. - ubacih se.
- To ti je super ideja - odgovori Slatki.
- Vrijeme je da krenem - rekavši to krenuo sam prema Gurrki koji je upravo ispod majice izvukao trzalicu.
- Kud? - upita Slatki, no ja sam samo produljio dalje ostavivši njegovo pitanje neodgovorenim.
- Oprosti, kakvo je crno vino? - upitao sam crvenokosu i nastavio ne čekajući njen odgovor - Ispričavam se, do sad sam bio bijelo vino, al nekako mi je kiselo. Mislim nije loše vino, neg je eto takva sorta, pa bih prešao na crno, a ne znam kakvo je.
Dok me Gurrka pogledom ubijao, ja sam se polako ubacivao u razgovor - Nego, Gurrka, kaj ti je ova trzalica oko vrata? Sviraš violinu?
- Otkad za violinu treba trzalica?
- Kaj ja znam, možda ti jednostavno nemaš pojma o sviranju neg sam furaš trzalicu za ukras.
Spremio je trzalicu nazad pod majcu i bacao mi dodatnu rukavicu -Nego, upravo mi je pričala kako ima dečka. Zauzeta je!
- I Vukovar je bio zauzet! - odgovorih kratko
Ona se nasmijala, a Gurrka se lagano pomaknuo u stranu. Izgubio je na vlastitom terenu. Sad smo jednaki. Prozborio je da ide po cugu i nestao.
- Ja sam Mirko - pružio sam ruku.
- Ja sam Iva - odgovorila je.
- I kakvo je vino?
- Ma odlično. Stvarno je dobro. Evo ako želiš probaj iz moje čaše - pružila mi je čašu.
Uzeo sam gutljaj i odgovorio - Stvarno je odlično. A tvoj ruž ga još samo popravlja.
Dok se smijala ja sam se vratio na Gurrku - Jel te puno gnjavil Gurrka?
- Ma nije. Al je dosadan. A zakaj ga zoveš Gurrka? - upitala je.
- Ma on ti često prilikom komunikacije dira ljude, voli fizički kontakt, tak da on brije da ga zbog tog zovemo Gurrka jer često gurka ekipu. No bila je jednom ovdje frendova sestrična iz Australije pa nam je rekla da na nekom aboriđinskom dijalektu Gurrka znači kurac, a ovaj joj je bio dosadan ko kurac. A povijest Gurrke i mene...
Uglavnom ispričao sam joj sve tam još od trećeg osnovne. Nakon par čaša odlučio sam se zamoliti ju za uslugu - Jel te mogu zamolit nekaj? Jel bi mogli otić u sobu u kojoj su kaputi? Tam se ekipa ide drpat, a značilo bi mi dosta u ovom natezanju s Gurrkom. Ne bi niš radili, mislim možemo pričat ko i ovdje.
Pristala je. Otišli smo u sobu u kojoj su stajali nabacani kaputi. U sobi je bio mrak.
- E ko djeca smo. Al ima draž ovo skrivanje po s... - nisam uspio završit rečenicu, a ona je bila na meni. Poljubila me. Uzvratio sam. Negdje između dva poljubca upitao sam ju za njenog dečka. Rekla je da ga je izmislila da se riješi Gurrke. Dok smo stajali otkopčali mi je hlače i gurnula ruku u gaće. Ubrzo se spustila na koljena. Odjednom su se otvorila vrata sobe. Na vratima je stajao Gurrka. Htio je svoj kaput. S mog lica osmijeh nije silazio pa nisam ni skužio da je Gurrka zatvorio vrata. Upravo si je zabio autogol - dva boda prednosti za mene. Dok sam ja likovao, mala je psovala. Od uzbuđenja sam joj svršio po kosi, na koju je ona jako osjetljiva. Ništa od seksa, al ionako sam bio preumoran. Ovo je bilo i više nego dovoljno...

Imam posla prek glave. Jedna od mušterija otvorila je podružnicu u Italiji i sad moram do Rima. Morao sam odgodit cugu s Majom. Javila se i Ivona, frendica iz srednje. Začudo ona je jedina bliska frendica s kojom nisam spavao, a istovremeno prva cura s kojom sam se poljubio još u trećem osnovne. Uglavnom u depri je, pa traži malo podrške. Obzirom da sutra putujem u Rim na tri dana, Maja će morat pričekat. S Ivonom sam se dogovorio u kvartovskom bircu, jednom od par u koje smo često zalazili.
- Ej, ljubica. Kaj je? Kaj ima? - upitao sam.
- Ma niš. Sve je u qrcu! - odgovori Ivona.
- Kak da ne? Ajde slobodno se istresi. Koji te sad sjebo? - upitao sam samouvjereno, vidjevši je ovakvu već mnogo puta.
- Ma nije sam to. Ovaj zadnji me nije toliko interesirao. Bila sam s njim tek toliko da ne budem sama. Ostajem bez posla. Ministarstvo je naredilo školama da smanje kadar, a ja sam zadnja došla. - odgovori tužno Ivona i nastavi – u minusu sam maksimalnom.
- I šta ćeš sad? - upitam.
- A ništa. Moram se vratit staroj. Za rentu više nemam. A znaš da nisam u najboljim odnosima sa starom. Tak da me čeka noćna mora. Zadavit ću ju kad mi počne kvocat.
- Gle, ak oćeš možeš kod mene doć živjet. Znaš da imam onu sobicu i mogu ti je dat na neko vrijeme, dok se ne osamostališ – odgovorio sam znajući da me uopće ne sluša. Ušla je u svoj depresivni samodestruktivni film. Pokušao sam njenu depresiju razbiti šalama:
- Znaš kaj bi ti trebala napravit?
- Ne- odgovori ona kratko.
- Trebala bi se odseliti u Izrael, tam negdje na obale Mrtvog mora. Mrtvo more je depresija, tak da bi bila u depresiji u depresiji. Tamo tvoja depresija ne bi imala nikakvog smisla. Dođeš nekom tam i kažeš "U depresiji sam" i jedino kaj možeš dobit je "Nismo li svi?".
Dok sam se valjao po stolici od smijeha ona nije ni trepnula. Ostala je skamenjena lica kao Steven Seagal pred prijetnjama anonimnih nasilnika. Trebalo je primijeniti drugu taktiku.
- Znam što ti treba! - rekavši to zgrabio sam ju za ruku i odveo do auta. Prigovarala je što ju tjeram na aktivnost al nije pružala otpor. Odveo sam ju na mjesto na koje ja odem kad mi treba da se malo ispušem – streljanu. Uzeli smo pušku, slušalice i otišli do linije s glinenim golubovima.
- Evo gledaj. Tu imaš 50 golubova. Aparat ti ih izbacuje, a ti samo vizualiziraj da je taj golub neki problem koji ne možeš riješiti. Recimo ja sam ljut jer mi je crkno televizor. Vizualiziram si pokvareni televizor i Bum! - pogodivši goluba osmijeh mi se razvukao od uha do uha pa sam nastavio – vjeruj mi ova stvar radi na gotovo svemu.
- Gotovo svemu? - upitala je i nastavila – A na čemu ne pali?
- Na spolnim bolestima. Možeš vizualizirat koliko hoćeš, al kad peče onda peče.
Zgrabila je pušku, namjestila se i čekala ispaljivanje goluba.
- Šta vizualiziraš? - upitao sam.
- Glupi posao – odgovorila je odlučno u namjeri da mu se osveti razbijanjem glinenih golubova.
Bum! Promašila je.
- Ne sekiraj se. Pokušaj ponovo – uvjeravao sam je.
(3 minute kasnije)Katastrofa! Ona ne zna pucati. Pogodila je samo "Minus na računu", a to joj ne pomaže puno jer će vrlo brzo morati na bankomat. Šutke sam ju vozio kući. Besmisleno je bilo šta reći. Kad smo došli pred njen stan upitala me:
- A ti bi mi dao da ti budem cimerica?
- Naravno. Evo sutra možeš doć. Mene nema, al ak hoćeš evo ti ključ – rekavši to pružio sam joj ključ. Zastala je u svojim mislima. Pogledala je ključ pa mene pa opet ključ. Zgrabila ga je i poljubila me u obraz.
- Hvala. Neću ti puno smetati – rekavši to izašla je iz auta. Otišao sam ravno doma i spremio se za put. Sutra ujutro letim za Rim. Šef firme šalje me sa svojom tajnicom. Mala je zgodna. Moglo bi to bit ugodno iskustvo...

Cijeli je dan bio bezveze. Magla, kroz koju se probijalo zagušeno kasnojesenjsko sunce, uništavalo je i najmanju želju za bilo kakvom aktivnošću. Beznadnost je gutala dan za danom, no odlučio sam da danas neće biti tako. Prošao sam dva ugodna dejta s Anitom i večeras me pozvala k sebi na večeru. Planirao sam ići na šišanje i pošteno se urediti za večeras, no zaspao sam do 5 popodne i još sam se vukao po stanu do 6. Nije bilo vremena. Brijanje na suho i pranje oko jaja prihvatljiva su alternativa potpunom kozmetičko-kozmetskom tretmanu. Pozvan sam oko 7.
Uzimam iz špajze bocu malvazije i usput kupujem ružu. Za nagradu na ulazu dobivam nježni poljubac. Moram priznati da sam očekivao malo vatreniji doček. Anita voli da stvari idu polagano pa se to nekako uklapa u cijelu priču. Sjedamo za stol. Pripremila je puretinu s gljivama i okruglice od špinata. Recimo da joj kuhanje nije jača osobina. No glumio sam i hvalio njenu kuhinju, dok sam gutao neslane, pomalo bljutave zalogaje.
- Izvrsno ti je ovo!
- Ma nije. Užasno je. Neslano i odvratno. - odgovorila je dok nam je točila drugu čašu vina.
- Ma nije odvratno. Malo je neslano, no to se lako popravi – odgovorih stavljajući novi zalogaj u usta.
- Nego – započne ona s namjerom da promjeni temu – zašto se ti i Eva niste nikad ženili?
Kroz osmijeh sam završavao žvakanje zalogaja. Ubrusom sam obrisao usta i otpio gutljaj vina te kratko odgovorio – Nisam ju zaprosio. Ne volim kupovat nakit.
- A daaaj – odgovorila je kroz smijeh.
- Zakačio sam se sa svećenikom. Da se razumijemo, smatram se katolikom (iako već desetak godina nisam bio na misi), no taj put sam jednostavno pukao. Dovela me (Eva) na razgovor kod tog nekog svog svećenika. Pitao me zašto se ne ženimo, a ja sam mu rekao da nisam siguran je li to to:
- Nisam siguran je li ona žena s kojom želim provesti život? - odgovorih svećeniku.
- Malo tko je 100% siguran. Eva je trudna 3 mjeseca i treba polako razmišljati i o dijetetu i onome što je dobro za dijete – odgovori svećenik
- Znam da je trudna. Ja ću uvijek biti na raspolaganju dijetetu, ali brak je velika odgovornost i ne želim se ženiti samo zbog dijeteta. Sada smo počeli živjeti zajedno i vidjet ćemo kako će to ispasti.
- Da, glede toga, vi znate što Biblija kaže o predbračnom odnosu i zajedničkom životu - odgovori svećenik.
- Da znam.
- Možda ovo i nije najbolji put kojim ste krenuli. Ponekad je bolje suzdržavati se neko vrijeme i kroz tu zajedničku žrtvu pronaći smisao zajedničkog života. - nastavi svećenik.
- Hoćete reći da bi mi suzdržavanje od seksa moglo pomoći pri donošenju odluke? - upitah pomalo zbunjeno.
- Da – kratko odgovori svećenik.
- Pa to nema nikakvog smisla. Kao da odluka o prestanku korištenja izmjenjivih britvica može pomoći populaciji sredozemnih medvjedica u Jadranu.
- Nije baš tako. Ponekad je potrebno staviti stvari u božje ruke – uporno nastavlja svećenik.
- Mogu ja dati Bogu stvari u ruke. Al onda ako ne ide je njegova greška i Crkva mi mora dati razvod?! - pomalo sarkastično dobacih svećeniku.
- Pa – započne svećenik u pokušaju da izbjegne bilo kakvu odgovornost i nastavi – vi znate da Crkva ne priznaje razvod.
- Znam.
- Ono što je Bog združio čovjek neka ne rastavlja. - reče svećenik.
- Znam, al u ovom slučaju nije ljudska greška. Dali smo Bogu u ruke i on je zezn'o. Prema tome Bog rastavlja. Ja samo želim da mi Crkva onda pristane dati razvod.
- Crkva to ne može učiniti, a to ne može biti Božja greška, već ljudska, Bog ne griješi.
- Oprostite, al to je glupost – rekavši to ustao sam se i počeo oblačiti – ako uspijemo onda je to Božji uspjeh, a ako ne uspijemo onda je to naša greška. Odlično! Ovo je gore od stranke na vlasti.
Izletio sam kroz ulazna vrata i otišao do auta.
Živjeli smo zajedno još par mjeseci, a onda dalje više nije išlo. Nismo našli zajednički jezik. Par mjeseci kasnije preselio sam se u vlastiti stan, mali se rodio, a ona je našla onog drkoša s kojim sad živi.
- Zanimljivo – odgovori Anita – Jesi za malo mineralne? - rekavši to nagne bocu Jamničke prema mojoj čaši s vinom u namjeri da mi napravi gemišt.
- Ne, hvala. Ono što je Bog razdvojio, čovjek neka ne sastavlja.
Ovom vinu voda nije trebala. No njoj je bilo prejako. Nakon jela pomogao sam joj očistiti stol. U kuhinji smo se počeli ljubiti te smo nekako završili u njenoj spavaćoj sobi. U pola ljubljenja je stala, pogledala me i rekla – Meni inače treba duga predigra ...
- Predigra? Pričekat ću da se navlažiš prije neg svršim – pomislio sam.
- ... no ti me toliko napaljuješ da sam spremna – nastavila je.
Brzo smo skinuli odjeću sa sebe i bacili se na seks. Wooow! Ova mala je glasna preko svih dosad zabilježenih granica. Došlo mi je da nazovem gospodina Guinnessa. U prvom trenutku sam se uplašio da nešto nije u redu s njom. Bacala se k'o da je dobila epileptični napad. Uz zvukove koje je proizvodila sve je ličilo na neki egzorcizam. Al ja ništa ne tjeram iz nje već utjerujem. Trebam 5 sekundi mira da svršim. Podižem ruku i sa srednjim prstom ju kvocnem između očiju. Zbunjeno je stala s bacakanjem i urlikanjem. Dobio sam svojih 5 sekundi. Nakon što smo svršili, u biti ne znam jel ona svršila obzirom na totalni kaos koji se odvijao u krevetu, otišli smo na prozor i zapalili pljugu.
- Kaj je bilo ono? - upitala je.
- Koje?
- Pa ono po čelu – nastavila je.
- Pa – nisam znao što da kažem – to me napaljuje ponekad.
Zašto sam to rekao, nemam pojma. No gotovo je. Riječi su izašle.
- Ti si čudan – odgovorila je kroz smijeh.
- Možda.
Obukao sam se i spremio za odlazak. Dok smo se u hodniku ljubili i mazili začuli smo odključavanje vrata. Nisam spreman za upoznavanje njenih staraca. No stvar je bila još gora. Na vratima je stajao njen buraz.
- E buraz bok. Ovo je Mi... – započela je Anita.
- Ti? - zaurla buraz – On mi je uzeo mobitel.
Rekavši to navalio je na mene. Odlučio sam to kavalirski odraditi. Desni aperkat, lijevi kroše i mali je ostao ležati na podu.
- Van! Marš van! Vaaan! - urlala je Anita.
Izašao sam. Čak mi je bilo i drago. Na ulici sam zapalio pljugu i sjeo u auto. Na mobitelu me dočekao poziv za večeru. Vanja i Slatki su s Vanjinim stricem u Gastrinu na večeri. Odlučio sam im se pridružiti. Ionako se nisam najeo kod ove. Ušavši u restoran na vratima me dočekala mala plava na garderobi. Imala je crno iscrtane oči što je davalo neobičan kontrast njenim zelenim očima. Nakon što mi je dala broj iz garderobe, samo mi se osmjehnula. No bilo je to puno više od običnog osmjeha. Zanemario sam ga i otišao do stola gdje je sjedio Vanja sa svojim stricem.
- Bok. Gdje je Slatki?
- Morao je doma. Stara ga nekaj zajebava. A kaj je s tobom? Jel bilo kaj s ovom malom? - upita Vanja misleći pri tom na Anitu.
- Ma i je i nije. Na odlasku je uletio buraz, pa smo se potukli, tak da je ta priča gotova – odgovorih.
- Ideš! Jel ti bed? - upita Vanja.
- Ma nije. Mala se loše ševi i loše kuha.
- A dobro onda.
- Znate kaj vama danas najviše fali – ubaci se Vanjin stric – Stiskavci! Odem van i svugdje neka poluepileptična mjuza. Mislim nemam ja niš protiv te mjuze al ja oću osjetit malu na sebi. Ispipat njene obline, vidit kak diše, postotak vlage i to. Dok sam bil vaših let, bil je fakat gušt pozvat malu na ples i obgrlit ju i nek počnu igre mladih. A danas su svi, ono, 2 metra jedno od drugog i kita.
Morao sam se složiti s njim. Lakše je kad je mala bliže. Stiglo mi je predjelo. Začudo mala s garderobe sad je glumila konobaricu. Donijela mi je predjelo i opet poklonila onaj osmijeh. Za predjelo je bio neki složenac od krumpira i bundeve. Bio je odličan al ja nisam bio gladan. Pojeo sam pola. Nakon predjela stiglo je glavno jelo - biftek. I opet nisam bio gladan te sam pojeo samo polovinu. Dok smo vodili sitne razgovore stolu je prišla mala s garderobe.
- Oprostite, jel nešto ne valja s jelom? - upitala je.
- Molim? - upitao sam zbunjeno.
- Pojeli ste pola predjela i pola bifteka, pa sam htjela upitati je li sve u redu.
- Je! Ja sam mitsko čudovište – polu-vegetarijanac polu-mesožder – pa sam pojeo od svega po pola.
Odgovorila je smijehom, a ja sam nastavio – Šalim se. Nisam pretjerano gladan. Hrana je izvrsna.
Rekavši to, odnijela je tanjur ispred mene. Tada se stolu obratio stranac sa susjednog stola:
-Excuse me. May I ask you something? - upita frajer u kasnijim tridesetima.
- Yes, sure – odgovorih.
- Do you know glagoljica? - upita stranac.
- Šta 'oće? - upita Vanjin stric.
- Pita jel znamo glagoljicu – odgovori Vanja.
- No- odgovorih.
- No – odgovori Vanja.
- Znam ja – uleti Vanjin stric.
- He knows – odgovorih strancu.
- I am collecting tatoos in different languages – rekavši to zasuće rukave – Here is word Power in Indian letters.
- How can we help you? - upita Vanja.
- If you could ask him if he would write me some powerfull word that I could tattoo on myself.
- Pita da mu napišeš neku riječ s dubokim značenjem da si to može istetovirat – obrati se Vanja stricu.
- Pitaj ga jel može Sreća- odgovori stric.
- Would you like a word Happiness? - upita Vanja.
- That would be great.



Nakon što smo predali na listu papira na glagoljici napisanu riječ Sreća, platili smo i uputili se prema izlazu. Prišao sam garderobi.
- Molim vas broj – obratila mi se mala s garderobe. Izvadio sam komad papira i na njemu napisao svoje ime i broj mobitela te joj ga pružio. Osmjehnula se, na što sam joj ja uzvratio davanjem plastičnog broja. Uzeo sam jaknu i otišao do auta. Pred restoranom sam se pozdravio s Vanjom i njegovim stricem, no nisam mogao odoljeti i ne upitati ga:
- Oprostite, al ja ne poznajem glagoljicu, no primjetio sam nekakav dijakritički znak na trećem slovu, umjesto na četvrtom. Što ste mu to napisali? - upitao sam.
Prvo se dobro nasmijao a onda lagano odgovorio – Napisao sam mu Ružan. Frajer je gadan ko noć, a ionak većina ljudi neće znat kaj piše.
Kroz smijeh smo se pozdravili i otišli svojim putevima. Dok sam se vozio doma, mobitel je zatitrao. Stigal je poruka. Zove se Maja i sutra idemo na cugu.

Digo sam se rano, u 10.  Mnogima je to kasno, al meni je rano. Ja funkcioniram od 11 do 2. Ne bi se ja ustajao tako rano, al sam se sjetio da imam i mušterije oko koje trebam zbrinut. Doručkujem kavu i cigaretu i bacam se na posao. Uskoro ostajem bez pljugi i odlazim do obližnjeg dućana. Ove kutije su premale. Trebali bi napravit neki PEZ-dispenser za pljuge s glavama poznatih komada. Oduvijek sam htio potegnut Jessicu Albu za čupu i da mi izleti pljuga koja je već zapaljena. Sam ju zgrabim ustima i to je to. Mogo bi to patentirat i zaradit neku lovu.
Dok palim ne znam koju pljugu, završavam s poslom. Pol 1 je. Dosta za danas. Nije čovjek stvoren da radi. Mislim, neki možda i jesu, al ja nisam. Odlazim do obližnjeg Buffeta na jelo dana. Danas je to grah sa sušenim jezikom za 30 kuna. Uz to ide neizostavni fiftač. Za stolom mi se pridružil Joško, zvan Portugalac:
- Pozdrav, Mirko. Kako je?
- Evo ide. Ajd sjedi. - odgovorih – Šta 'š  popit?
- Pivo jedno – odgovori on.
- Možete nam dat jednu Žuju za Portugalca? - poviknem konobarici kad je pogledala prema nama.
- Nemoj Žuju. Od tog me šupak boli – upadne Portugalac.
- Nije ti to od Žuje – odgovorim mu kroz smijeh i doviknem konobarici – Dajte onda jedan Staropramen.
Dok je konobarica vraćala neotvorenu Žuju i radila facu kao da smo ju zamolili da nam preore njivu, Portugalac je nastavio razgovor:
- Ma od Žuje pišam na šupak tri dana. Ne znam kaj su napravili od te pive, al to qrca ne valja.
Kad je Portugalac otišao na WC, nazvao sam Anitu. Dogovorili smo dejt za večeras u 8. Ispred Krleže.
Pozdravio sam Portugalca platio ručak i cugu i otišao kući. Počela je kiša. Nisam žurio. Ko ju jebe?! Nek pada. Ionak se moram otuširat. Stigavši pred zgradu spazio sam auto na kojem su i dalje bili otvoreni prozori. Kiša pada već nekoliko sati, pa su tepisi i sjedala bili natopljeni vodom. Na stražnjem sjedalu ležala je ulična mačka. Privučena besplatnim smještajem i mirisom hrane, nije mogla odbiti moje gostoprimstvo. Čim sam otvorio vrata, mačka je pobjegla kroz drugi prozor.
- A u qrac! Piip! Piip! Piiiip – bolje da ne znate kaj sam sve izgovoril. Iz gepeka sam izvadio plastične vreće, stavio ih na sjedala i odvezao se do obližnje autopraone. Dva su sata čistili auto, no vlagu iz siceva nisu uspjeli izvuč. Kako bih ubrzao sušenje, uključio sam grijanje sjedala, na što mi je auto odgovorio pregaranjem osigurača. Jedino što mi je preostalo je da za 350 kuna kupim plastificirane navlake za sjedala.
Vrativši se kući ušao sam u stan. U kutu hodnika zapazio sam svijetlo koje prije nisam zamjetio. Probijalo se kroz naslage prašine. Približivši se, shvatio sam da se radi o telefonu koji nikad nisam koristio. Ovdje je isključivo zato što uz ADSL dobijam i telefonsku liniju. Netko je zvao i ostavio poruku na sekretarici. Stisnuvši play započela je poruka:
- Ovjde vaš T-com. Upozoravamo vas da je vaša dosadašnja potrošnja u tekućem mjesecu prešla dvostruku granicu od uobičajne potrošnje...
Sranje. Koji mi se šupak sad spojio na liniju?
- ... vaša potrošnja iznosi 2 kune i 54 lipe.
- Ideš. Vjerojatno je ona mala plava zvala nekog. Užas, ovaj će me trošak baciti na koljena. Morat ću prodat stan – odbrusim kroz smijeh sebi u bradu. 
Sedam je sati i moram se polako spremit. Bacim se pod tuš, pa brijanje, oblačenje i spreman sam. Taman 20 do 8. Izlazim iz zgrade, sjedam u auto, koji još malo smrdi po vlazi, i krećem. Otišao sam 50 metara od zgrade, kad je zazvonio mob. Zove Baka.
- Ej, baka. Bok! - pozdravih.
S druge me strane dočekao uplakan bakin glas – Mirko, jel možeš doć do mene hitno?
- Bako, što je bilo?
- Ajde, molim te samo dođi. - zamoli baka na rubu plača.
- Ali što je bilo? Što se dogodilo? - upitam zabrinuto.
- Molim te samo dođi. Jel možeš doć? - uporno nastavi suzdržavajući plač.
- Evo me za 10 minuta – odgovorim i spustim slušalicu. Dok sam vozio do bake okrenem Anitin broj:
- Čuj nekaj se desilo s bakom. Zvala me uplakana da hitno dođem.
- Dobro. Ja ionako još nisam krenula. Čujemo se kasnije.
Pet minuta kasnije parkiram pred bakinom kućom. Čekala je na prozoru. Otvorila mi je vrata i rukom pokazala da krenem prema dnevnom boravku. Čim sam sjeo započela je svoju kratku priču plačljivim glasom:
- Ja ne znam šta se desilo, al nisam ništa napravila. Pokušala sam upaliti televizor i stisla sam ovaj gumb i ovaj ovdje – dok je pričala pokazivala je prstima na Uklj/Isklj gumbe na oba daljinska te je nastavila sada već kroz plač – Uglavnom televizor mi više ne radi. Za 10 minuta mi počinje 1001 Noć i ja ne znam šta da radim.
- Dobro – odgovorio sam djelomično u nevjerici, a djelomice još uvijek očekujući neko veliko finale cijele priče. Kratki pogled prema televizoru i uočavam uzrok problema – ugašen je digitalni receiver. Još jedan pritisak na Uklj/Isklj i:
- Voila! Televizor radi.
Stajala je preda mnom kao mnoštvo koje je Isus nahranio s 3 ribice, 2 kruha, 6 jegera, 2 kile buđole i 20 deka podravca – Što si napravio? - upitala je.
Nakon što sam joj objasnio, uputio sam se prema izlazu. U ruku mi je gurnula 50 kuna i zamolila me da nikom ne kažem što se upravo desilo. Dok sam vozio prema centru javio sam Aniti da se nađemo za 10 minuta. Usput sam stao u kladionici i stavio ovih 50 kuna na Dinamo. Auto sam sparkirao u Langić (ja ga zovem Lungić). Našli smo se kod Krleže i otišli sjest u Tkalču na cugu. Pričali smo o svemu i svačemu. Uglavnom studira stomatologiju, omiljeni pjevač joj je Van Morrison, a film Yojimbo. Ima buraza godinu dana starijeg. Otpratio sam je do kuće. Pred kućom smo čavrljali 10 minuta. Iako sam očekivao da bi me mogla pozvati gore, bilo je to nemoguće. Živi sa starcima, a stari joj je navodno jako strog. Pri rastanku mi je dala pusu, okrenula se i krenula prema vratima. Tada se okrenula prema meni i upitala:
- Nisam te pitala, kaj ti je bilo s okom?
- Ma ništa. Napali me neki dečki zbog mobitela – odgovorim kratko.
- Isto se desilo i mom burazu jučer. Neki ga je frajer kod McDonald'sa prvo napuco autom, a onda još namlatio i uzeo mobitel i novce. Moj stari je htio zvat murju kad je čuo kaj je bilo, al buraz sam šuti i veli da se tu nemre niš napravit. Da mi je ulovit tog kita golim bi ga rukama zadavila. Niš idem sad. Morat ću te spojit s burazom. Pusa! - završivši ovaj monolog, odlepršala je kroz vrata haustora. Ja sam se okrenuo i razmišljajući o njenoj priči, koju je ispričala 300 na sat, krenuo nazad prema Lungiću. Nakon tri koraka razjasnila su mi se 3 pojma- udario autom, kod McDonald'sa i namlatio.
- A u qrac! A moglo je bit tak ljepo.
S tom sam mišlju nekako došao do kuće i legao u krevet. Život ponekad nije fer. Al jebi ga. To je život, ni ja ga ne volim! Bar je Dinamo pobijedio.

Ulazim u stan i trčim ravno do frižidera iz kojeg vadim hrpu leda. Umotavam led u krpu koju stavljam ravno na ozljeđeno oko. Kupovao sam mobitel, ovaj stari je gecrkt. Našao sam u oglasniku malo korištenu Nokiu E71 za 500 kuna. Obično je 1200, al ova se prodavala hitno. Frajer me odvuko u jebenu Malešnicu, Bogu iza nogu. Nakon što sam provjerio mobitel zamolio me da mu dopustim da ode poskidat svoje podatke s moba i donijese mi punjač. Minutu nakon što je otišao s leđa su mi prišla trojica. Po načinu pristupa znao sam što se sprema. Prvi sam napao, jer mi je to bila jedina šansa. Srednji je dobio šaku pod bradu, a desni nogom u jaja. Lijevi je bio brži. Kad sam se pridigao nije više bilo njih, kao ni mojih novaca. Ne znam ima li smisla da zovem policiju. Odlučujem da nema i odlazim u krevet.
Slijedeći dan budim se oko podneva. To buđenje u podne postaje mi rutina. Oblačim se i uzimam oba poklona za malog. Petnaest do 1 bio sam pred njihovom kućom. Obećao sam voditi malog u zoološki. Pozvonio sam. Otvorio je Mali. Jedva da me poljubio. Odma' se bacio na poklone. Prvo sam mu dao manji. Dok ga je čerupao obratila mi se Eva šaputajući mi na uho:
- Zašto se ne javljaš na mobitel? Već te dva dana zovem da malom ne kupiš još Ben10 figura. Uz to htjela sam provjeriti dolaziš li uopće.
- Crko je. - odgovorih i skinuh sunčane s glave.
- Zašto ne kupiš no... ? Što ti je s okom? - upita zabrinuto.
- Neuspjeli pokušaj kupnje mobitela – od neugodnosti sam lagano skrenuo pogled. Pored Malog sjedila je plava djevojčica. Samo me gledala i smješila se. Odjednom mi je mahnula, a ja sam samo začuđeno zakrenuo glavu.
- Ovo je Sanja. Od Melite mala. Melita me zamolila da ju pričuvam, jer je morala kod starog u bolnicu, pa da malu ne vuče okolo. No sad kako si ipak došao, možeš i nju povesti. - okrenuvši se prema Sanji nastavila je – Sanja, oćeš ić s dečkima u zoološki vrt gledat životinje?
Sanja je kroz šiške gledala u nas i samo potvrdno klimnula glavom.
- Oćeš popit kaj?  - upitala me Eva.
- Pivu – odgovorih kratko.
Mali se bacio na drugi poklon.
- Budi jako pažljiv s ovim. Tata ti poklanja nešto jako, jako vrijedno. - upozorio sam ga.
Otvorio je poklon. Unutra su stajali Alan Fordovi u obliku trobroja. Mali zna koliko su mi ti stripovi bitni. Kolekciju koju imam doma nikad nije smio listati bez nadzora, a sada konačno ima svoju. Iako je ovo bila kopija, ipak je to bila njegova prva kolekcija Alan Forda. Zagrlio me.
Nakon što mi je Eva donijela Heineken zgrabila je Malog za ruku – Idemo se mi presvuč gore. Ti za to vrijeme zabavljaj Evu.
Jebeno. Ko da nemam pametnijeg posla neg zabavljat djecu cijeli dan. Sad još i moramo ić u zoološki. Planiro sam malog odvest na tekmu. On Evi ne bi rekao niti riječ, al za Sanju nisam toliko siguran. Tek sam sad spazio da mala drži Barbie u ruci.
- Što to imaš u ruci? – oduvijek sam mrzio postavljat retorička pitanja klincima, al nekak je ovo djelovalo bolje od "Koji će ti qrac ova ofucana Barbie?".
- Barbie – odgovorila je odvažno.
- Woow, super! - Bljuv, dobijam proljev no nastavljam – a ima Barbie dečka?
- Ima. Zove se Ken, al mi ga mama nije kupila. - Rekavši to sjela je bliže meni što je bilo vrlo odvažno za tako malo dijete. Pružila je Barbie prema mene i upitala – Imaš ti Kena za moju Barbie?
Uzeo sam Barbie i krenuo odgovarati – Pa... - popio sam gutljaj pive koja mi je bila u drugoj ruci i tada mi je sinulo – Da imam. Barbie upoznaj HeineKena – rekavši to namjestio sam Barbie da grli bocu. Sanja se samo smijala. Odjednom je počela pjevušiti – Barbie i HeineKen zaljubljeni par, kad se budu vjenčali dobit ćeju dar... - ovdje je zastala i prepustila meni da nastavim:
- Barbie će se napiti ko pijana krava, dragog će iscjediti do posljednje kapi! - ne mogram vam ni reći koliko je ovo loše zvučalo, tim više kaj sam to pričao maloj s jednoznamenkastim brojem godina.
- Al to se ne rimuje – rekla je Sanja razočarano.
- Znam al to je san svakog mladoženje – odgovorih mudro, onako s visoka.
- Ne razumijem – odgovori Sanja i pogleda me zbunjeno.
- Znam. Budeš kad narasteš. BTW, koliko imaš godina?
- Pet – odgovori Sanja dok je drugim uhom osluškivala Bivšu kak se s Malim spušta s kata.
- Javi mi se kad ćeš imat dvadeset – šapnuh Sanji.
- Budem – odgovori mala na isti način.
Dignuo sam se, uzeo jaknu, Sanju za ruku i rekao – Idemo mi. - rekavši to pružio sam ruku Malom koji ju je hrabro zgrabio i izašli smo van. Klinci su sjeli na stražnje sjedalo i krenuli smo za zoološki. Na putu smo se zaustavili na pumpi. Klincima sam kupio slatkače, a sebi par pivi. Opet Heineken. Nije imalo smisla mijenjat pivu. U zoološkom su klinci bili fascinirani veličinom životinja, a ja veličinom kaveza.
- Woow, gle kak je velik tigar – veli Mali.
- Nije tigar velik, neg je kavez mali, pa sam tak djeluje. A zamisli si kak je njemu. To je k'o da tebe netko zaključa u auto cijeli život, jer te želi gledat kad god mu se prohtje. U biti doveo sam vas da vidite kaj je mučenje životinja. - Rekavši ovo pored sebe sam spazio zgodnu crnku. Pobijegao joj je "onaj "osmijeh, no dvoje djece s kojima je bila u zoološkom briznulo je u plač.
- Ma ne muče oni životinje. Striček se šalio – rekavši to odvukla je djecu u stranu, a meni  pogledom rekla "Sorry, moram ih ić smirit". Šteta, mala je bila pravi komad. Ravna crna kosa, crne oči, vitka, zgodna. Morali smo nastaviti dalje. Kad smo došli do medvjeda, ulovio sam prvi koš za smeće i izrigo dušu. Nastamba toliko smrdi da je to neizdrživo.
- Tata, jesi dobro? - upita Mali.
- Jesam sine. Tata je samo nešto loše pojeo. - pridigavši se, otvorio sam novu pivu i isprao usta.
- Tata, idemo dalje. Ovdje jako smrdi. - kaže Mali i povuče me za ruku.
Kod čimpanzi smo naišli na onu crnku s klincima. Nekoć davno imao sam pravilo da se ne miješam  s oženjenima, no život me iskvario. Kako sam i sam razveden, više ne biram.
- Sorry kaj sam onak rasplako djecu. Nisam ništa loše mislio – uletim crnoj.
- Ma u redu je. U načelu se slažem s tobom. Nije mi jasno zbog čega drže toliku životinju u prostoru veličine manjeg stana. Ne bih nikad došla ovdje da me nisu klinci natjerali - odgovori.
- Mene je bivša natjerala da uzmem Malog i prijateljičinu malu i dovedem ih ovdje. BTW, imaš baš ljepu djecu.
- Hvala, al nisu moja. Ja ih samo babysitam. - sad mi je laknulo. Koliko god me smetaju oženjene il razvedene žene, al djeca unose nepotrebne komplikacije.
- Jesi za pivu? - upitao sam.
- Ne smijem na radnom mjestu. Ak njihov stari skuži da sam pila gotova sam. Kad smo već kod toga, pola 6 je. Moram klince vratit kući – rekavši to gurnula je ruku u đep i nastavila – Daj ruku!
Pružio sam dlan, a ona je iz đepa izvukla kemijsku kojom je na mom dlanu ispisala broj mobitela. Nakon toga je zgrabila klince i otišla. Nakon jedno 30 metara se okrenula i viknula – Anita!
- Molim? - upitao sam zbunjeno.
- To mi je ime – odgovorila je i nestala među drvećem.
- Mirko! - viknuo sam ne znajući je li me čula.
Bilo je vrijeme da odvedem klince na večeru. Sjeli smo u auto.
- Jeste za čevape?
- McDonald's! - odgovore malci sa stražnje klupe.
- Ma koji McDonald's? Di je McDonald's bolji od čevapa s kajmakom i lukom? - nastavih uporno, no nisu se dali.
- A tata, mi bi u McDonald's. Ajde pliz. Meni za rođendan.
Koliko god mrzio klince vodit u McD, malom je bio rođendan, pa ako on to toliko želi nemam srca reći mu ne. Otišli smo u Drive-in na Krugama. Nakon što smo dobili sendviče, krenuli smo kući. Iz McDonald'sa je jedan pješak, svježe nažderan, išao prema parkiranim autima. Zaustavio sam auto u namjeri da ga propustim. Pješak je lagano okrenuo glavu koja je sad bila bolje vidljiva – bio je to onaj mali koji mi je "prodao" mobitel jučer. Shvativši tko sjedi za volanom ukipio se. Oboje smo prestali disati, samo što sam ja sjedio u autu koji je bio u prvoj brzini. Pustio sam kuplung i oborio malog na tlo. Izašao sam iz auto i počeo ga bjesomučno udarati:
- Kom, ćeš ti krasti pare? Jebem ti mater...
Nakon nekoliko šamara uzeo sam svoju Nokiu E71 i 200 kuna. Više nije ni imao. U facu sam mu bacio njegovu karticu i vratio se u auto u kojem su vrištali zbunjeni klinci. Jedva sam ih smirio, objašnjavajući im da sam imao neriješenih računa s dotičnim gospodinom. U mobitel sam stavio vlastitu karticu i nazvao bivšu:
- Evo vraćamo se nazad. Da. Bilo je super. Mobitel? Nabavio sam ga. Za 5 minuta smo tamo.
Sparkirao sam auto pred svojom kućom. Klinci su sami izašli, a ja sam ih samo otpratio do vrata na kojima je čekala Eva.
- Evo, bilo nam je super – rekao sam ovo gledajući jednim okom Evu, a drugim Vekija koji je u pozadini gledao televiziju. Nos mu je u potpunosti zacijelio.
- Jel bilo dobro? - upita Eva klince.
- Super. Na kraju se Tata potukao s nekim stričekom – blebne Mali iako sam ih u autu molio da nikom ne kažu.
- Jesi ti normalan? Jednom u mjesec dana dam ti malog na čuvanje i ti se potučeš! - napadne me Eva.
- Ma morao sam platit zadnju ratu mobitela. Sad ću bit stalno dostupan. Moram gibat – poljubim ju u obraz i odjurim u auto. Vozeći se po doma zaobišao sam Slavonsku. Vukovarska se činila kao bolja opcija. Cijeli je auto smrdio po Coca-Coli i hamburgerima koje su klinci razbacali kad je počelo sranje. Odvratno. Morat ću si objesit čevap na retrovizor da ubijem smrad – Wunderčevap. Došavši pred stan, skupio sam ostatke hrane s poda i bacio ih u smeće. Iščupao sam vlastiti radio i otvorio prozore:
- Ovo se sranje mora luftat cijelu noć.
Došavši u stan, smotao sam gens i uzeo novu pivu. Vidio sam da me čeka hrpa poruka od mušterija, al oni mogu pričekati do sztra. Za oko mi je zapeo telefonski broj ispisan na ruci. Ne znam jel ovaj zadnji broj 3 il 8. Probao sam prvo s 3 no bez uspjeha. Osmica je sretniji broj. Poklopivši slušalicu, ponovno sam zapalio pljugu i povukao gutljaj. Sutra imam dejt...

Zvoni telefon, opet me budi. Popizdit ću! Niti jedno jutro se ne mogu naspavat. 'Ko god da je, upornost mu se isplatila. Jedna od mušterija. Ne radi im server.
Možda je vrijeme da se predstavim. Ja sam Mirko Žulj. Propali student FERa, koji preživljava varanjem vlastitih mušterija. Nije to striktno varanje, već recimo odnos iz kojeg oni ne mogu izaći. Mislim mogu, al su glupe škrte gnjide. A ja to obilno iskorištavam. Nekoć sam bio mlada nada, sin jedinac roditelja intelektualaca, inteligentniji od većine vršnjaka, snalažljiv i komunikativan. Svoj prvi veći novac zaradio sam još u petom osnovne. S dva frenda platio sam domaru 50 maraka (koje mi je stari uvalio za rođendan) da sjebe mikrovalku u lokalnoj kantini, a od kuće sam donio svoju i uzimo klinčadiji po 2 kune za grijanje sendviča. Kad ti u školu ide 300 klinaca fine se pare nakupe. Kao i u svakom biznisu, trebalo se osigurat. Platili smo po 50 kuna dnevno dvojici osmaša da nas čuvaju. Uskoro smo napravili New Deal – za 10% zarade osmaši su u uslugu ubacili i PR – uvjeravali su ekipu da moraju grijat hranu kod nas. U početku su se neki sedmaši pobunili, no dva šamara kasnije i sendviči su bili u mikrovalnoj. Posao je cvjetao sve dok malog Ivana nisu ulovili dok je drugi put sjebavo mikrovalku. Prvi je put podvalio CD u hamburger i to je prošlo, no čavli u piroški nisu. Ukor, pa razgovori sa starcima, pa poziv mojim starcima, pa ukor meni. Uglavnom biznis je stao, no lekcija je naučena – pažljivo biraj ko su ti partneri i uvijek imaj budalu na koju ćeš svalit krivicu.
Nakon srednje koja me nije naučila ničemu, uslijedio je faks, FER – hram štrebera i nejebice. Na drugoj sam godini odmah našao posao, što mi s titulom najboljeg studenta prve godine nije bio nikakav problem. Radio sam u firmi koja se bavila bazama za velike i srednje poslovne sustave. Svoj prvi otkaz dobio sam nakon što sam drugi put pao treću godinu. Trebao sam ić na komisiju, no pomiješao sam dane. Kak' da ja znam da sam zapio 3 dana? Uglavnom kad sam telefonom saznao da sam izgubio pravo studiranja, otišao sam na WC zapalit joint i tad su me uhvatili. Šef mi je 20 minuta držao govor o štetnosti droge, mladom protraćenom životu i višim idealima i na kraju dao otkaz. Tome je vjerojatno pripomogla i moja konstatacija da mi debela ćelava svinja koja cijeli dan gleda kako poševit vlastitu sekretaricu nema kaj govorit o višim idealima. Najviši ideal nalazi se u njegovim gaćama, a ne doseže ni gumb na hlačama. Najgore je kaj sam sve pare nedavno spizdio na novu BMW trojku (koju i danas vozim). Srećom naučio sam sve kaj se trebalo naučit o poslu. Sad je samo trebalo to spojiti s vlastitim intelektom i krenuti u lov na pare. Od starog sam posudio lovu i otvorio vlastitu firmu. Na prosječnom natječaju druge su tvrtke tražile 500.000 kuna, ja sam tražio 100.000. Tu i tamo javila se naivna škrta budala koja je nasjela. Bio sam jeftin jer sam bio sam. U drugim firmama radilo je po 5 il 10 ljudi i zato su bile toliko skuplje, no one su bile i brže. Dok su se druge firme vrtile oko klijenata, klijenti su se vrtili oko mene. Za usluge održavanja mjesečno sam dobijao dvije do tri tisuće kuna, no noćni život uzimao je svoj danak. Nekoliko nejavljanja na pozive kada im padne sistem i tvrtka poželi raskinuti ugovor. U ugovoru naravno stoji da će ih to koštati 50.000 kuna, što oni u napadu bijesa i plate. Kada krenu sklapati poslove s novim kompanijama, pregledom sustava shvate da bez mene ne mogu ni mrdnuti, jer sam ja dovoljno izmjenio sustav da je drugima neupotrebljiv, a kada im ta nova kompanija spomene da za novi sustav treba platiti onih 500.000 kuna s početka priče, brzo se vrate meni. Naravno sada moja cijena više nije dvije do tri tisuće kuna, već četri do pet. No vratimo se mi zvonjavi telefona:
- Mirko, ovdje Andrija iz tvrtke Adrissimus Magnus. Zovem vas cijelo jutro. Jučer navečer nam je sistem pao i u potpunosti nam je stala prodaja. Još jučer navečer sam vas pokušao dobiti , ali se niste javili. - govori klijent granično agresivno. Iako vjerojatno ima pravo biti ljut i ja imam pravo raditi što želim u svoje slobodno vrijeme.
- Bio sam kod drugog klijenta a zaboravio sam mobitel u autu – rekao sam ovo glumeći nevješto izvlačenje.
- Znate što. Ovo je već drugi put u tri mjeseca da mi na ovakav način imamo gubitke u poslovanju, a tome ste izravno vi krivi. Meni je dosta vaše neprofesionalnosti. Ako vi ne možete pružiti kvalitetnu uslugu, naći ćemo nekog 'ko može.
Vidio sam kuda ovo vodi pa sam odgovorio kratko – Dobro.
- Dobro? - upita začuđeno. Kao da je očekivao da ću moliti za njega i njegovih 2200 kuna mjesečno.
- Da, dobro. Vi znate da u ugovoru stoji da mi u slučaju raskida ugovora plaćate 50.000 kuna. Ako želite otići nekom drugom i smatrate da loše radim, slobodno otiđite – rekao sam to vrlo opušteno.
- U redu. Ako je tako. Raskidamo ugovor. Novac ćemo vam uplatiti sukladno ugovoru – rekao je Andrija pomalo uvrijeđeno i nastavio – Volio bih da mogu reći da mi je bilo zadovoljstvo poslovati s vama. Želim vam svu sreću u poslu. Doviđenja!.
- Doviđenja – odgovorio sam i brzo spustio slušalicu da me taj šupak više prestane maltretirat. Prošlo je podne. Moram do starac na ručak,a oni su pak priča za sebe. Otkad su ušli u šezdesete, kronično se boje smrti. Kako su počeli ić po doktorima, odjednom imaju hrpu boleština. Ušao sam u stan. Stara je po običaju bila u kuhinji i spremala ručak. Stari je sjedio u dnevnom boravku i čitao novine.
- O Mirko, jesi doš'o?! Nisam ni čuo kad si ušao. - reće stari.
- Ma eto. Ušuljao sam se.
- Sunce, mamino. Više si staru ni poljubit nećeš – reće stari došavši iz kuhinje.
- Ma znaš da nije tako – rekavši to poljubim staru u obraz.
- Jesi za jednu rakiju prije ručka? Odlična je, viška – upita stari držeći bocu koja je cijelo vrijeme stajala pored njega.
- 'Oću, ako ćeš i ti sa mnom. - odgovorim.
- Kako ne bi?!
- Ne može više! To ti je već treća – ubaci se stara.
- Pa šta onda – odgovori stari i nastavi točiti – to je za zdravlje.
- Zdravlje?! Kako si krenuo živjet ćeš vječnom. Još ćemo te morat lopatom zatuč – nešto je još promrmljala sebi u bradu i otišla. Za pola sata sjeli smo za stol. Za ručak smo imali moje obožavane  filane paprike. Tema je kao i obično bilo zdravlje.
- Joj, u našim godinama, nikad ne znaš kad možeš umrijet – veli stari.
- Znam ja. Za par minuta. Ja bum te vubil ak ne prestaneš pričat o ovim pizdarijama – pomislih u sebi.
- Evo, susjed Jura. Njega znaš – konstatira stari i nastavi – njega ti je neki dan steglo u prsima. Odveli ga u bolnicu i tamo mu dijagnosticirali vaginu pektoris.



Dok sam ja susprezao smijeh, stara je napala starog – Nije vagina pektoris, već angina pektoris.
- Ma koja angina, ženska glavo. To je ona upala grla. Kak možeš imat upalu grla na srcu? - uporno nastavi stari. Stara se nije ni pokušavala nadmetat. On jednostavno mora bit u pravu. Bolje je ni ne pokušavat borit se s njim. Lakše je promijenit temu.
- Nego sjećaš se ti tete Marice? - upita me stara.
- Nije li ona umrla ovo ljeto? - upitah
- Ma je, al je tati ostavila inoks bačvu i 500 litara vina – reče stara.
- Al ona je živjela u Jeruzalemu, u Sloveniji i ne znam kako bih to doveo u Hrvatsku – ubaci se stari.
- Imam ti ja ljude za to. Edo će to obaviti – zgrabim mobitel i okrenem broj – Bok, Edo. Mirko je. Šta radiš? Aha. Nego imam jedan posao za tebe. Da. Da. Ma trebalo bi neku bačvu s vinom dovest iz Jeruzalema. Aha. Ma ne tog. Znam da ne želiš imat posla sa židovima. Onog u Sloveniji. Da. Da.  Ma nekih 500-tinjak litara. Sutra? Može. - gleda starog koji samo potvrdno klima te spuštam slušalicu.
Nakon obilnog ručka odlazim kući. Neko vrijeme igrao sam se na plejki, popio sam par pivi. Prek neta sam podesio jednu bazu za koju me još prošli tjedan molila jedna mušterija. Provjerio sam račun. Leglo je novih 50.000 kuna. Stavljam to na štedni račun koji sad broji 2.766.258,44 kuna. Još sam nekih 200-tinjak tisuća udaljen od potpune otplate kredita. Završivši pivo odlučio sam otići ranije u krevet. Ujutro sam se ustao iz kreveta i otišao po starog. Porukom sam poslao adresu Edi.
- Do tamo ima nekih 120 kilometara. Oni ti po osobi naplaćuju 2 kune po kilometru, Dakle ukupno nekih 480 kuna.
- A šta baš moraju ić obojica? Dosta bi bio i jedan – odgovori moj stari pokazujući time svoju poznatu škrtu stranu.
- Oni uvijek rade u paru.
Vožnja je protekla mirno i brzo. Kad smo stigli do kleti, zamolili smo susjeda da traktorom digne bačvu i zvadi ju i van. Ubrzo su stigli Edi i Filip. Samo su okrenuli kombi i okrenuli ga prema traktoru. Sjedivši u upaljenom kombiju, čekali su da mi utovarimo teret.
- A da izađu van i malo pripomognu? - upita moj stari.
- Oni ne izlaze. Oni prevoze – odgovorih.
Kada smo sparkirali bačvu u kombi, zatvorili smo vrata i dva put lupili po limu. Kombi je krenuo.
- Idemo -  vozili smo polako iza kombija. Kad smo došli do granice bili smo odmah iza njih – Sad počinje show.
Kombiju, koji osim u kabini nije imao prozore, prišao je graničar. Očigledno postavlja standardna pitanja. Pokazujući glavom, zamolio je vozača da mu otvori tovarni prostor. Prema onome što se vidlo u bočnim retrovizorima Edo se nagnuo i otvorio Filipova vrata. Filip je izašao van.
- Ali on nema ruke! - prozbori stari i prati Filipa kako obilazi kombi i dolazi do vozačke kabine. Otvaraju se vrata, a Edo stavlja ruke Filipu na ramena i pokušava popeti mu se na leđa.
- Ali on nema noge – u još većem čudu moj stari gleda dvojac u čijim je rukama i nogama bilo naše vino.
Vidjevši ovaj par graničar se samo zahvalio vozačima i pokazao im da mogu prijeći granicu. Nakon njih, granicu smo prešli i mi.
Tu sam večer odlučio provesti uz nogomet. U jednoj ruci gemišt, u drugoj pljuga. Stari mi je uvalio 20 litar vina. Nije loše. Nadam se sam da me neće sutra glava bolit. Opet zvoni mobitel. Povremeno bih ga najradije bacio u zid.
- Halo.
- Dobar dan. Ovdje Andrija iz tvrtke Adrissimus Magnus. Jučer smo razgovarali i ja sam malo prenaglio – šupak se ipak odlučio javit. Shvatio je da će morat iskeširat 500.000 kuna i da sam mu ja ipak najjeftinija solucija. Ja ću se i dalje praviti neukim.
- I kako vam ja mogu pomoći?
- Pa znate ipak bismo željeli s vama potpisati novi ugovor – nastavi Andrija mnogo uljudnije nego jučer.
- Nema problema, jedino što vas moram obavijestiti da je u međuvremenu na snagu stupio novi cjenik, pa sad moje usluge koštaju 4500 kuna mjesečno.
Duboko je udahnuo, očigledno ljut, ali u bezizlaznoj situaciji – Dobro. Nema problema.
Nakon kratkog trabunjanja prekinuli smo razgovor. Nova se riba upecala u mrežu. Izvadio sam pljugu i zapalio je. Život je ponekad doista lijep...

Budim se uz zvonjavu mobitela.
- Koji idiot me budi ovak rano?! – odbrusim sebi u bradu i dignem se iz kreveta. Tražim mobitel po stanu. – Di je to jebeno sranje?! Ah evo ga.
Zove me bivša.
- Di si ti? Zakaj ne dolaziš? Kaj si zaboravio da ti mali ima rođendan? Mali stalno pita za tebe. – upita ona.
Dok je to izgovarala pogledao sam na sat koji je nakrivo visio na zidu. Bilo je pola tri popodne. Rođendan je počeo u jedan. Sranje! Znao sam da mi jučer onaj četvrti Zombie nije trebao.
- Evo me. Sad ću doć. Sorry zapeo sam negdje – pokušavao sam se izvuči. Iako to nije imalo nikakvog smisla. Na rođendan svog malog se ne kasni, no morao sam nešto reć. Da sam prešutio neugodna tišina trajala bi duže, a sad sam u svrhu žurbe imao slobodu poklopiti slušalicu, što sam i učinio. Vratio sam se u spavaću sobu s namjerom da se obućem. U krevetu je sjedila neka bezimena plavuša. U ustima joj je stajala pljuga koju je upravo palila na plamenu mog upaljača. Prišao sam joj, izčupao pljugu iz usta i bacio ju kroz prozor.
- U ovoj sobi se ne puši. – rekavši to okrenuo sam se i počeo kopati po ormaru u potrazi za čistim komadom odjeće u kojem ne ličim na pimpa. Obukao sam crvenu majicu na kojoj piše "I'm not fat. I'm kidnap resistant.". Ico miki, peku me leđa. Otrčim u kupaonu. Po leđima imam tragove noktima.
- Uništila si mi leđa – doviknuo sam plavuši.
- Nisi ni ti baš bio anđeo. Jedva sjedim.
Na brzinu sam se istuširao i navukao traperice, majicu, cipele i sako. Gdje mi je sat?
- Gdje mi je sat? – izgovorio sam na glas dok sam kopao po sobi.
- Kod mene – odgovori plavuša – Svidio mi se tvoj sat i rekao si da mi ga daš ak odem kod tebe na piće.
- Ja to ne bi rekao. Vrati mi ga – grubo, gotovo nasrtajući pružim ruku.
- Neću. Moj je. Dao si mi ga – nastavi ona.
- Gle, to mi je poklon od starog. Jedino kaj mi je ostalo od njega. Za taj sam sat spreman ubit. Uzmi bilo kaj iz stana, al sat mi ostavi.
- Dobro – odgovori ona i pruži mi sat. Poljubio sam ju u čelo i krenuo prema izlazu.
- Kad odlaziš zalupi vratima! – izašao sam zalupivši vratima. Sjeo sam u svoju staru BMW trojku. Vozio sam kao sumanut. Petnaest minuta kasnije bio sam pred vratima kuće svoje bivše. Pozvonio sam na vrata. Vrata je otvorio Vedran. Pogledi su nam se susreli. Nas dvojica se jednostavno ne podnosimo. Prošao sam pored njega kao pored zida kratko mu dobacivši – Bok. Odgovorio je jednakom mjerom. U hodnik je došla Eva, moja bivša. Prekrasna kao i uvijek. Pozdravila me i nježno poljubila u obraz. Mmm, kako mi nedostaje taj poljubac. Zatim me podsjetila na razloge našeg prekida:
- Pa dobro gdje si ti do sada? Mali nas ne pušta na miru s pitanjima gdje si i kad ćeš doći. Ne živiš sam na ovom svijetu. Ne možeš se tako ponašati. Nadam se samo da mu nisi za poklon kupio još jednu Ben- ten lutku. Mrzim ih, a ima ih pun kufer.
Fuck! Poklon. Zaboravio sam malom kupit poklon. A u qrac, kak ću se sad izvuč?!
- Tata, tata! – dotrči mali do mene, a ja ga zgrabim za njegovo sitno tijelo i podignem visoko u zrak i izljubim ga. – Sretan ti rođendan, sine!
- Tata, šta si mi kupio za rođendan? – upita mali.
Naizmjence sam gledao u malog i Evu, ne znajući što da mu kažem.
- Sad ti nisam kupio ništa, al sam se dogovorio s mamom, da pričekamo i vidimo koje ćeš Ben-Ten lutke dobiti, a ja ću ti onda kupiti 3 koje nemaš po tvojoj želji, da se ne dupliramo.
- Tata najbolji si – reće klinac i zagrli me. Za to vrijeme sam sa usana bivše pročitao UBIT ĆU TE! Odgovorio sam samo slijeganjem ramena.
Ušli smo u dnevni boravak koji se otvarao na dvorište i terasu. Po svuda klinci koji jure na sve strane. Totalna noćna mora. Trebam piće.
- Kaj ćeš popit? – upita Veki.
- Jeger kolu. Molim te – odgovorih.
- Dječji je rođendan – upozori me Veki.
- Sorry, daj mi dupli jeger i kolu.
Ode Veki pomalo razočaran mojim odabirom. Na terasi je blještalo sunce pa sam stavio svoje Raybanice i sjeo među hrpu roditelja. Na čelima im piše da vode dosadne živote. Samo pričaju o svojoj djecu – osipima, prehladama, proljevima. Riga mi se. Stiže moja jeger kola. Popio sam ju na iskap i otišao unutra napraviti drugu. Ovaj puta u većoj čaši. Uzeo sam onu Ikeinu od 4 dcl – deci jegera, kola, led i limun. Tak ja to volim. Vratio sam se na terasu. Ekipa je još uvijek trkeljala o svojoj djeci. Užas, peti rođendan za redom uvijek iste priče. Odjednom jedna od žena okrene se prema meni i upita:
- Mirko, a kaj ima novog u tvom životu?
- Poševio sam plavušu noćas – rekavši to ispio sam gutljaj. Iz kuta terase osjetio sam Evin pogled, no nisam mario. Na terasi je nastao tajac. Svi su bili bez teksta. Jedino se ova koja je i postavila pitanje ohrabrila nstaviti razgovor.
- Kako se zove?
- Ko kak se zove? – upitah zbunjeno.
- Pa plavuša – nastavi ona.
Sranje. Neam pojma kak se mala zove a moram nekaj reć.
- Eva – odgovorih uz osmjeh gledajući u bivšu. Od naočala nitko nije znao da nju gledam, al ona je znala. Znao je i Veki. U krilo mi se zaletio mali, pa sam ga posjeo i počeo se igrati s njim.
- Za kog navijamo? – upitam ga.
- Za DINAMO! – odgovori mali.
- Zašto? – nastavih s pitanjima.
- Zato što je Dinamo najbolji.
- A od kojeg je pogotovo bolji? – postavih mu slijedeće pitanje.
- Od Hajduka – odgovori mali.
- Tako je – rekavši to dignem malog iznad glave i počnemo oboje zdušno navijati – Dinamo! Dinamo! Dinamo!
Na to stolu priđe Veki i sjedne do mene:
- To su gluposti – kaže hrabro.
- Molim? Kak to misliš gluposti? – upitah ga uvrijeđeno.
- Dinamo i Hajduk su isti – za ovo sam ga skoro ubio. Ima sreće što držim dijete u rukama. No nije stao – Omjeri međusobih pobjeda i poraza su im skoro isti. A svaki put kad gledam njihov derbi igraju plavo-bijeli protiv bijelo-plavih. Isto sranje.
Gledali smo se kao dva revolveraša na divljem zapadu. Na najmanji pomak povukli bismo revolvere. Napetost je prekinuo mali:
- A kad ću ja dobit svoj playstation? Ja bi igrao Tekken!
- Rekli smo ti da se moraš puno moliti Bogu i onda ako Bog odluči da je to nešto što ti jako treba, to će ti i dati – odgovori mu Veki. Znao sam da je to obično sranje. Eva ne želi da mali igra nasilne igre i zato mu ne želi kupit plejku. Morao sam Vekiju vratit za Dinamo:
- Gledaj sine, ja sam kao mali jako želio bicikl i mama i tata su mi rekli da se moram puno moliti Bogu i da će mi Bog ispuniti tu želju ako je to nešto što mi doista treba. S vremenom sam shvatio da Bog tako ne funkcionira, pa sam u kvartu jednom malom ukrao bicikli a Boga molio za oprost – rekavši to na mom se licu razvukao osmijeh. Znao sam da sam mu vratio za Dinamo. Znao je to i on. Moje lice govorilo je "In your face, mtrfckr!", a on mi nije smio ništa. U rukama sam imao dijete. Zgrabio je malog i rekao mu da se ode igrat s drugim klincima. Zapalio sam pljugu i nastavio slušati beznadne razgovore mladih roditelja.
- Gdje si kupio ovaj pulover? – upita jedna od mama Vekija.
- To mi je Eva kupila – govorivši to gledao je u mene, kao da je likovao. – To je 100%-tni kašmir.
- Odličan je. Baš je snježno bijeli.
Negdje na pol pljuge spazio sam da je Eva ušla u kuću. Pljugu sam stavio u pepeljaru i zaputio se za njom. To je spazio i Veki i krenuo za nama, iako ja to nisam primjetio, Gledao sam samo nju. Prišla je frižideru dok sam ja došao do šanka na kojeg sam se i naslonio.
- Znaš ponekad mi fali vrijeme provedeno s tobom – ne znam zašto sam to rekao. Možda zato jer sam u duši okorjeli romantičar i sanjao sam da će mi se baciti u naručje i izjaviti mi vječnu ljubav.
- Da znalo je biti zabavno – odgovori otvarajući frižider.
- Uopće ne znam kako sad možeš živjet s ovim dilkanom.
- A šta bih trebala, ostaviti ga i krenuti s tobom? – kaže ona dok je iz frižidera vadila sokove.
- Zašto ne? Ja bih radije umro nego vodio ovako dosadan život.
- Mirko, ovo je život normalnih ljudi. Probaj malo, možda ti se svidi. Nemamo više 25 godina. – rekavši to iz frižidera izvadi tortu i stavi ju na šank.
- Ali ti i dalje izgledaš kao da imaš 22 – rekao sam ovo kroz lagani osmijeh. Zbunio sam ju . Srušila je bocu Cole. Dok se saginjala po nju prema meni je okrenula svoju predivno isklesanu guzu. Ovom nikad nisam mogao odoljeti.
Zašlatam ju i bacim našu staru – Fancy an indian? (ovo je inače način na koji je Delboy uletio jednoj maloj u Mučkama). Skočila je u zrak. Nije to očekivala, al se nije ljutila. Samo se nasmijala. No na vratima je stajao Veki. On se ljutio. Iza leđa sam čuo brzi korak i njegove riječi – Ti mater! Dok sam se okrenuo Veki je bio metar od mene i snažno me gurnuo prema frižideru. Zvuk udarca mog tijela o frižider odzvonio je kućom. No ja mu nisam namjeravao ostati dužan. Iskoristio sam inerciju odbijanja od frižideru i svojim ga čelom pogodio u nos koji je pukao kao kokica. Krv je oblila njegov "snježno bijeli pulover od jebenog kašmira". Svi su skočili na noge. Eva je zavrištala, djeca su stala s igrom.
- Dosta! Mirko odi van! Vaan! – zaviknula je Eva. Pokupio sam stvari i otišao. Vozivši se do kuće zapalio sam joint da se malo smirim. Na radiju su svirali Tito & Tarantula. Ona stvar iz Od sumraka do zore. Parkiravši pred zgradu na ulazu sam spazio svoj televizor, portgan. Koji qrac je ovo? Zgrabio sam ga i odnio u stan. Na mjestu televizora stajala je ceduljica – "Rekao si bilo šta a meni treba televizor. Hvala. Ako se zaželiš još lude zabave, dolje ti je moj broj. Pusa, Mirela". Super sad znam kak se zove. Cedulju sam zgužvao i bacio u smeće. Kuja mi je htjela odnijet televizor al je precijenila svoje mogućnosti pa joj je ispao. Jebeno. Upalim televizor i radi, al imam izlomljenu sliku. Upravo počinje tekma. Palim pljugu. Mislim da je vrijeme za novu jeger kolu...

Većina nas prije il kasnije zabrijala si je da se kliknula s osobom suprotnog (ili istog spola) iako je to bilo daleko od istine. Odrastajući uz romantiku koju nam je godinama nametao Hollywood, očekujemo da se i nama desi slična bajka. Da se razumijemo ne krivim Hollywood za to. I naše bake odvaljivale su na pripovjetke i pisanu riječ i maštale o vlastitom princu na bijelom konju. Nije mene Hollywood tjerao da po 800-ti put gledam Rocky i ronim suze zbog kolosalne ljubavne priče o malom čovjeku.
Da se vratim na početak ove priče, odlazim na tulum. Obuko sam najbolje hlače i Fred Perry polo majcu, uspjeh zagarantiran. Čim sam došao u kutu ugledam djevojku. Pogledi su nam se odmah sreli. Odmah sam znao da će tu bit nečeg, jednostavno smo se kliknuli. Neću odmah navalit jer moram glumit nedostupnog. Malo minglam kroz masu nezainteresiranih ljudi. Svako malo osjetim njen pogled na sebi. Izgleda da me komentira s frendicama. Odličan znak. Stoje pored stola s cugom pa prilazim s namjerom da si napunim čašu i usputno započinjem razgovor koji jednostavno teče sam od sebe. Nakon nekog vremena uspijevam iskamčit telefonski broj. Nedavno su joj ukrali mob, pa mi je dala fiksni 9218-226. Imam osjećaj da će tu nećeg bit. Znam da to ne smijem na prvu, al priznao sam joj to. Samo se osmijehnula.

A sad njena verzija. Frendica me dovela na neki tulum, iako mi se u biti nikud nije išlo. Stale smo se u kut i čavrljale, usput komentirajući količinu luzera na tulumu i smisao naše prisutnosti na istom. Započele smo vlastiti odabir za "pobjednika" večeri. Marija je predlagala jednog nižeg s brkovima koji je palio pljugu za pljugom, a Evin favorit bio je omanji podeblji proćelavi šarmer u ofucanoj odjeći i s jeftinim forama. Ja se nisam mogla odlučiti za svog dok se na vratima nije pojavio On. Odmah sam znala da će biti pobjednik. Hlače s uspravnim crtama i majca s vodoravnim jednostavno ne idu skupa. Uz to majca je bila preuska pa mu se škemba  isticala kao neki žulj. Gledale smo ih i komentirale:
- Vidi ovog mog. Ovi zubi ispod brkova – natukne Marija.
- Ajde znaš ti dobro da zubi ne mogu donijet titulu, jer se mogu popravit – odgovori Eva i doda- Nego vidi ove rijetko dobre kose u moga.
- Ma šta vam je? Moj ima sve što mu treba za pobjednika: malo kose, velika škemba i urnebesno loša odjeća. Pogledajte ove pruge na trbuhu. K'o da je neko raširio venecijanere na prozoru!- odgovorim – Šit, evo ga.
- Bok cure, ja sam Mirko, al svi me zovu Žulj – uleti nam favorit.
- Zašto Žulj? – upitah.
- Pa zbog prezimena.
Ne znam što je bilo ostatak večeri jer sam cijelo vrijeme gledala njegovu škembu i razmišljala o vidovitosti njegova prezimena. U međuvremenu on se nije gasio. Za kraj me tražio telefon. Prosrala sam mu da sam izgubila svoj mob i da mi je ovo burazov i podvalila mu staru foru s fiksnim brojem 9218-226 (nazovete li ovaj broj automatski ćete dobiti policiju jer centrala automatski spaja nakon 92). Prije nego je otišao rekao je da ima osjećaj da između nas ima nečeg.
- Da 2 metra prostora i neka tako i ostane – pomislih i samo se osmjehnuh.

 

 



- Sorry, al kriva voltaža